Filatelista

51

сликом на разгледници стрварајући тиме максимално слагање са поштанским жигом.

После другог светског рата, између 1947. и 1948. године, неколико заљубљеника филателиста у максимум карте формирало је своје самостално удружење "Француска максимафилија" које је покренуло и свој часопис "Ке Махипарћ е5 Егапсал5". У овом часопису су објављене одредбе у вези формирања и презентовања максимум карата.

Врло често максимум карте се мешају са филателистичким сувенирима које не одговарају статусу максимафилије. Зато је урађен међународни правилник којим се одређују и уједињују правила у овој филателистичкој области и критеријуми при оцењивању збирки максимафилије на изложбама.

У раду и развоју максимафилије у свету делује међународна комисија за максимафилију при ЕТР-и која данас окупља 41 земљу света.

Драгош Петровић, Нови Сад

ИСТОРИЈАТ РАЗВОЈА МАКСИМАФИЛИЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Максимум карте почеле су да се реализују сасвим случајно 90-тих година XIX века када су поједини туристи употребили разгледнице за јављање својим породицама или пријатељима, користећи што више слободног простора, па и простора за марку на полеђини разгледнице. Због тога су марку лепили на илустровану страну разгледнице. За неке тако настале карте уочена је подударност мотива између разгледнице, марке и жига.

Међу ретким М. С. налазе се максимум карте Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе настале са ликовима владара краља Петра 1 Карађорђевића, краља Николе Петровића и краљице Милене. Примерци ових максимум карата данас се налазе у збирци господина Жилбера де ла Фертеа (Zilber de Та Еег(е), оснивача и првог председника комисије за максимафилију при ФИП, и приказане су су француском часопису "17 Ес де Ка Титђепорје" из 1986. године број 1609. Ове максимум карте објављене су у билтену УП-СМ број 15 и 18 и у каталогу УЈМАХ Ш као наше најстарије максимум карте.

До другог светског рата поједини сакупљачи реализовали су максимум карте уколико би пронашли одговарајућу аналогну разгледницу или су