Glas naroda

ГОДИНА IV.

Тако је јако напредовао човек; тако је силно развио своју умну моћ; тако се култивисао! Ал' ако се човек кроз то време развио тако јако умно, ако је данас напреднији, настаје питање: како и колико се развио наравствено, морално, колико је данас бољи? II ако се неда ни замислети умни развитак човеков без развитка моралнога, јер се обе те стране духовнога живота човековог додирују, и ако су обе засебите: ипак а жалост је то! — није човек у своме наравственом животу ни близу напредовао, као што је нанредовао у животу умном. Обазримо се само око себе. Истина, сада нема више — бар не трајно — оне грубе силе, н оне дивље суровосги, крволочности и окрутности, | што је као зла хавет, као беснеВа неман у нређашњим временима сусретала човека на свакоме кораку његовом, претећи му погибијом, свакојаком грозом и невољом. Ј свима друштвеним одношајима наћићеш данас мање, више племените наравјј ствености, и наћићешнлеменитих духова, где се не| уморно боре за наравственост у свима делима, у ! свима иојавима и одношајима човека и друштва. ] Ал'потиснута са ирочеља ненаравтвеност још није ј; угинула: уступив своје место умности — она се завукла у закутак, откуд Је пустила своје жилаве |ј вреже. Да, она глупа себичност, што је навуклана се осветницу мишицу разљућеног 601 а старозаветјј ног на Содому и Гомору; она ниска себичност, што је отровала, окужила одношаје народа израјиљског, што се нзметоше у голи порок и саблазањ, када у Витлејему велики Назарејац угледа света; она гадна ј| себичност, против које се свом крепошћу својом диже велики учитељ као претећи, као милујући дух. и кој а му главе дође: она иста необуздана, бесна, грозна, подмукла, данас само к о и р е н о м у г л а ђ ености, Финоће завијена себичвост још и данас , бесни, разорава, разрива, поткопава, подгриза. подсеца никад неувели, од пријатеља човечаства однеговани корен наравствености, праве, пуне наравствености. Река некадање себичности човекове разлила се данас са развитком пндустрије у толико уских каналића, у колико се праваца протежу лажне, нривикнуте, човеку непотребне потребе; јер се индустрнји, која обично ради усупрот моралу, не ставише напротив установе друштвене, које би је у узди држале. То долази од претеге ниског животињског живота над животом вишим, духовним. Ум свој развили смо, да узлећемо њиме под висока небеса, нрозирући најгоростасније и најзаплетеније појаве у васијони. А своје просто животињске нагоне нисмо за две хиљаде година били кадри стерати ни близу разумом повучених граница. То је узрок,

што човек тако спорим кораком корача на путу свога усавршења. Јер они слојеви друштва, који су најнапреднији, и који су по томе позвани, да шире луч разума и наравственозти у са свакојаких невоља без сопствене кривице на низини заосталих слојева, предњачећи им иримером и делом — они су и највећи робови својих ниских страсти и небројних ниских пожуда. А колико би могли учинити за човечаство, кад би свој развијени ум одушевљавали на дела човека вредна, задишући га топлотом наравствености! Ј место свега тога труде се они, да своје ронске ћуди вероломсгва и вртоглавицу раскоша зарад валовитог телесног уживања глупом, лажном, уображеном чашћу оправдају. И тако бива, да се у место јасног светила, што осветљава праву стазу, што води узору савршенства и потиуне среће и задовољства човекова, и што би их сачувала од грешних страннутица, снажећи им вазда вољу, да не нодлегну примамљивим, ласкавим тепањима разнежена, слабачка срца — латише свеће варалице, која их заваркује по вратоломним. клизавим страннутицама неправичности, ненаравствености. Цри таком стању стварн није онда чудо, што се нижи слојеви нису ни умно, ни морарно нрема времену довољно развили; јер не само да не добијаху умне и моралне хране од слојева развијенијих, него сејош морађаху ивазда морају борити, да сачувају своју наравственост од заразе „с више"... Ми не пребацујемо ником. Ми знамо, дајетако, као што је, морало бити понрироднимзаконима. Највише и највеће мане нису кривица појединих, него су кривица друштва. Околности, о д н о ш ај и, у којима се друштво налази — стварају његове врлине и његове мане. То је јасно! За то ми хтедосмо само рећи, какво је данас друштво; а није кривица нагаа, што је слика доста суморна и жалосна. Највиши степен достигла је ненаравственост нашега времена у друштву као јединици, т. ј. у држави, и међународним одношајима држава. Сваки часчујемо,гдесе говори о државном, о јавном моралу. Не само рааика по речи, него по садржају обележава се тиме. Па ипакније,нити може бити државни морал различан од приватног, појединачког; и само на појединачком моралу основани јавни морал води друштво у држави општој срећи човечанској. Жалостан је према томе нојав, да данашње државе, створив засебан државни морал, освештавају на једној страни раскош, разметање, луксуз, моду и сваке руке „идолопоклонства," а на другој толику