Glas naroda

347

ВРОЈ 44.

„Г Л А 0 Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

Нз срца нз самог себе. Ко би хтео, да не буде песме, тај би морао у човеку друкчије срце, морао би га од воде а не од крвн и ладно а не вредо начинити. Доклс жалости и радости докле мржње и љубави буде дотле Ее и песама и песника бити, докле разних осећајабуде бићеи оних, који их казују и описују, Није човек изумео радост илн жадост. Није човек наредио да сузе иду, кад се жали, а да се и уста и око и све на лицу смепга кад серадује, неЕе то човек ни укинути. Позната је она приповетка како је отац држао сина сакривена у шуми и није му дао да види света а најмање лица женскога, док није момком постао. Онда га је одвео на вашар. II момак прво запита оца за депу девојку једну: — Отац шта јз то? — То је раво одговори, отац, плашећи га. — На купи ми таког ђавола, додаде син. Да се природа измене да момак за девојком а девојка за момком негине, то није кадар никакав закон човечији заповедити, иа за то нашмио песник Вранко Радичевић тражи, да његове песме дотле живе: „Док се пева, док се винце пије Док се коло око свирца вије Докде срце за срцем уздише" па знајући, да је то довека, завршује у шали:

„Е па дотле, а куда Еу више!" Песама има раздичитих, па потоме и ггесника. Научени људн разделили су песме и да ли им различита имеиа. Грчки народ први је то урадио и за то се те врсте зову грчким именом лирика, епос, сатира. Лирична песма, то је тиј ветрић, који разла1јуј<; зиојавио чело уморена радина. Лиричне несме су наше женске песме што се у народу невају. Ту песник говори о себи, казује како му је на срцу, па друге, којима је тако исто, разгаљује, или их жалости. Енична несма, то је ноток, који ромони, то је нриповетка, у којој песник опева другог неког и казује како је било. Епос то су наше јуначке народие песме. Сатира, то је муња, која чисти окужени ваздух. Сатира шиба исправља, упућује. То г ;у понајвише гааљиве песме али оне, које не збијају лудорију да се човек смеје, двк је слуша, него ти кажу у шали нешто, што ће те пећи докле се год сећашна њих. То јо горка пилула, која је завијена у шећер, док је непрогуташ а после те унутри пали. У свим тимврстама радио је паш' песник. „Змај Јован Јовановић тако дивно, да ћемо у идућем броју набрајајући његов остали рад по неку песму од сваке врсте или целу или местимице навести, пустићемо н ка дела говоре.

ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ НОСЛОВИЦАМА.

Од ђорђа Мандровића, пароха пештанског. (Наставак.)

Три штапа и четврто ^итап из џенета (раја) је изишло. Та пословица, која се обично код браће Бошњака, који су турског закона, чује, хвали и преузноси батине и ћитап т. ј. Муамедов коран, који код њи наше свето Писмо, еванреље замењује. Но да су се браћа Вошњаци у своме суду о батинама и ћитаиу прехитрили и нреварили, о томе ћемо гледати, да их разлозима уверимо. Што се батина тиче, људи научењаци дошли су својим иснитивањем до тог уверења, да их ваља укинути из ових ноглавитих разлога, што оне морално, душевно на човека убитачно дејствују; оне му ударају неизгладиви жиг за свеколики његов будући живот, оне уништавају у њему чувство части, срама и стида, дакле га лишавају оног чувства, без кога се ноправдење рђавог човека не да замислити. Па онда тедесно дејствују батине са свим неједнако на појединце; јер слабог човека искрјају и скоро утуку, а јакоме једва да што

шкоде; оне дакле ни захтевима нравде не одговарају. Ти као и други мањи разлози учинише, те је тедесно каштиговање као некорисно и нецелисходно скоро из свију немачких законика избрисано. тако год. 1809 из Нассауског, 1827 из Брауншвајгског, 1831 из Вадеиског, 1841 из Дармштатског, 1848 из Прајског и Баварског, 1867 'го Аустријског а 1868 из Саконског. (Ср. Вернер: Немачко казнено право § 121. — Паулер: казнено нраво § 196, Државни Речник од Роттека и Велкера: казни Слободе.) Равно баТинама ни ћитап, коран није такав да се за њега може рећи да је из раја изишао, даје ио човечанство од велике користи. Истина Муамед уверава своје читаоце, да је коран „одпремудрог и свезнајућег Бога", (Оура 11), да је „откривење Госнода васељене", (Су. 20. 32, 45, 56) да је „ваљана књиге" (Су. 41) да му је садржина „виспарна> и мудра" (Су. 43), да јо „за поуку разумним људма" (Су. 41) и „опомена за свекрдики свет."