Glas naroda

и

уепео. Сваки народ развијао се^изображавао ее мало по мало, поступно. Државне, црквене и друштвене установе, наука и уметност, земљерадња, обртност и трговина, једномречи све врсте радње људеке прошле су у развитку своме различите путеве, различите ступње. Иоле радознао новек пожвлиће, да дозна, какво је људство, какви су поЈедини народи били у пређашње доба, у старија времена. Оадање стање људства не може ев ни разумети, ако се пређашње не зна. Ко хоке појединог човека да скроз упозна, тај мора знати не само његову садањост, него и његову прошлост. Он мора знати цео живот његов, од колевке до гроба, па онда ћв га тек са свим упознати, онда ћемоки о њему пресуду изреки. Што важи за појединог човека, то в&жи и за цело људство. Многи догађај, многа установа, много дело људско има почетак свој у далекој прошлости, и тек кад се ова сазна, моћике се догађај или установа та боље разумети, тек кад се прошлост са свим упозна, моки ће се садањост растумачити и појмити. А како се зове наука, која нас учи, штаје било пре нас, шта се у прошлости догађало, која дела људска од почетка до данашњег дана прати? Та се наука зове — историја. Историјомобично зову иричање о владаоцима, о ратним и политичким догађајима. Новији писци историје обзиру се и на остало делање људско. Они особито пажњу своју поклањају просвети, култури људској, јер је ова радња

најдостојнија човека, она га прави најеавршенијим створом природним, Ма смо у овоме листу наумили пажњу своју поклањати историји, једној од најкориснијих наука, у којој човек себе, све врлине и мане своје, као у огледалу видети може. Целу историју, све иеторијске догађаје овде ређати, нити би умесно нити би можно било. 0 тога кемо ма само овај или онај иеторијски догађај, овај или онај народ најглавнијим цртицама обележавати, не би ли тиме свету дужност своју према своме народу извршали, не би ли сво јом слабом снагом припомогли ? дасештобоље испуни задатак овога ласта: популарисање, тумачење и ширење науке и знаности. Ако у овој намери својој не успемо онако, како би жвлели, нека нам се не замери, јер писање у овом листу и нама ке као веџбање, као школа послужити, у којој ћемо ее, може бити, за савршениЈу радњу приправити. Пресудиоци напш нека имају на уму, да ми ове цртице пишемо за онај свет наш, који је жељан науке, па, кад нема боље хране, он ее задовољава онаком, која му душу одржава, „Глас народа'' и онако није намењен научењлцима, него оном делу нашега народа, који није имао прилике учити се. „Глас народа" је, по нашем мњењу, међу лиетовима оно, што је народна школа међу учевним заводима. Он дакле има читаоцима ону науку пружати, која му је преко потребн*.

У ОПШТИНСКОЈ КУћИ. Разговор виеза с ошнтипари о томе, шта је то општина.

У недељу по новој години искупе се општинари по заповести кнежевој. Ови су на окупу осим Грк-Лазе, који држи и дућан и касапницу и бирцуз иФабрикуЈер Фабрикује шпиритусау ракију у кориту на сред авлије, те краве наиђу па се налочу и поцркају и сад мора сам да их дере, као што еваки дан дере луде, којима неможеш доказати да је ракија од шпиритуса отров, и који се неби опаметили да све кравв у селу од ње поцркају а не само Грк-Лазине, као што им се не може доказати да приклано месо ј није здраво па макар и од пијаних крава било. Нотарош узме протокол, да их попише, а кнез му недопусти него рече: Немојте писати господине, јер ово није ; законита седница, јер — то упамтите сви добро: СЈШО је озгда законнта седшша. апо се најман>е двадееет и чегар сата Пре 11614) ЈЦХО ћч> VI' ( ,Ј.вм»»гм; 1

иозову онштннарн у скунштину. и озпачи се пистено о чему ке се договарати , а ја сам тек јутрос дао звати онштинаре и нисам им послао цедуљу, да им кажем нашто их зовем те су могли и недоћи, да ме не пазе толико, на чему им лепо хвала. Бележник остави перо а кнез насгави: На ново лето обећао сам вам, ћу вам говорити о томе : шга је то општинар и ево да вам ее одужим. Општинар или поглавар, већник представник итд« како се где зове, то је човек, који заступа једно село или једну варош. Кадгод у стара времена, кад се хтео један посао да ради што се читавог једног места тицало, скупља го се к мало и елико и мушко и Жен« ско, женско ако баш не да говори а оно да слуша, и то се звао сабор, скупштина. Како је ту било млого .ћл г ли иа много и ћуди и селко Је само ееби одговарао, ту се чзсто н