Glas naroda

14

ету, или де овог нема, питај кога знаш. Изађе нешто у новина, на шго свот грају дигне и потегне на уредника, а он се нере: то је .урадио наш сарадин кад мд нисмо били код 1«уке, или ако смо онда и били сад нисмо. Та има ту око једни новина сто раскрајака. Власник, издавалац, уредник, еауредник сарадин, дописннк, администратор, експедитор, Фактор, машинист, шегрт калФа и да се нисмо заузели да кажемо све шта има и шта је шта, рекли би: и бог те нита шта још нема и шга још има, шта је ко и шта је шта, а овако кемо редом. Власник листа, то је ирави газда. Даузмемо пример на земљи, власник је онај, што је у грунбуху. Питали су нас. Зашго је овоме листу власник овај, ономе онај. Зар то неможе бити свако влааник једнога листа и како св постаје власник? Ево како: Који први рекнв: ја хоћу да излази тај и т»ј лист , тај је власник. Кад ласт изађе ти присвојиш себи јвдну реч, коју несмв нико други узети, да њоме крсти свој

лист, Нико нвсме издати други лист па га звати на пример Јавор. Него може додати још једну реч да буде налик али опет друго што н. пр. „зелен јавор 1 ". Тако н. пр. Суботик кад је покрено нов лист није могао дати му име: Орпски народ, него је узео једну реч мање и назвао га је „Народ". Дакле свако, које кадар новине издавати може бити власник ида не издаје лист: нека га само огласи. Но ја неморам сам радиги своју земљу, ја је дам под аренду. Земља је моја, али ти радиш на њој, новине су моје, али ти их издајеш ти плаћаш и примаш; мени платиш колико уговоримо а твоја је и штета и хасна. Издавалац дакле то је што и арендатор. Арендатор ако је велик господин или добар газда нв оре и не сеје сам њиву него на|в друге, на пример спахија има свога директора, управитеља, тако и издавалац не иише сам новине него узме другог а то је уредник, (Свршиће се.)

БАБЛ НАСТИН КВАРТИР.

прштоветка. VII.

Дан по затвору Шоберовом био је школски дан. Ови бесмо у школи. Између10и11 часова је као обично између часова одмор. Пет до десет минута имамо право по авлији вијати се. ПроФесори се тада искупе код дирвктора у библиотеку, (де су књиге.) Десет минута је прошло. Ми смо сви у школи, че камо на проФвс ора. Прође и четврт часа проФесора нвма. Окоро полак једанај'ст а њега никако. Морало се нешто важно догодити. Уједаред дође послужитељ и изазва Шајкаша и солгабировљева сина. Ми остали претрнусмо. Оваки је држао. Оад ће и мене звати, сад ће и мене, сви бесмо по закону школском кривци. Истигло се много што шта. Дочекали смо Ново-сађане, ниемо ишли у школу, тукли се с полицијом, певали бунџијске песмејјиштојенајгорепркоеили смо директору. Скоро је једанајст а Шајкаша и солгабировљева сина нема. Ми извирујемо на врати, али несмемо даље. Фамулус прође поред нае, он обично приелушкује на врати, д« проФесори држе суд. Ми га питамо шта је, а он маше главом, чудећи се па додаје: ала се држи солгаоировљев син!

Оа Шајкашом је ишло врло лако. Он је повредио јавни мир, ударио је на поверенике сигурноети, а то је етрашно, полиција је спремила већ пријаву суду, но дошла је најпре да види шта директор мисли. Отари полицај одржаће за љубав директорова бермета, који овај из двора патријархова добија и Кушку а не грдњу. Директору је отац шајкашева сина о свакоме божићу или уекрсу жив колач доносио. Колачи су били слатки, није господин директор рад да будне шајкашевом сину горак. Он је одговорио полицији, да не товари детету криминал на врата, — Ког ћемо му врага и ја сам јео од његова печења, беше одговор полицајев, али ти га мораш најстрожије казнити и то што пре, он је јавно напао ме, па може ко на мене ударити, ако му ништа не буде; да се сачува од криминала, мораш га укловити из вароши и то не без каштигв најјаче. Шајкашева кориет искала је дакле да му суди проФесореки суд, па ма и најтеже само да не доспе до другога суда. Фамулуе прође и опет поред нас, ми га пвтамо : отха, јл са Ј I I лјкаШвМ, а ОН М8Ш8 ГЛЕ1 вом жалећи: О сирома!