Glas naroda

212

Еад зора заруди имају Јелини шта видети. Перзијаици их са свију страна опколели. Сада нису имали куд ни камо, веЕ се морадоше у битку упустити. Атињани и Егинећани показаху се као најбољи момци. Перзијанци баш за то што имадоше безбројне лађе, не могоше их ваљано расноредити, те морадоше подлеЕи Јелинима, који и иначе беху вештији борци на мору. Многе јелинске лађе беху потопљене, људство потучено или подављено. Већина се даде бегству. На челу бегунцима беше „велики" краљ Ксеркс, коме Темистокле поручи, да бега, јер ће, вели, Јелини разорити мост између Јевропе и Азије. Тако Перзијанци бише потучени. Не поможе им безбројна силесија њихова. Узалуд пустошише земље и градове. Узалуд спалише Атину, узданицу Јеладе. Ксеркс остави за собом војводу Мардонија са триста хиљада момака, да згодном приликом опет навали на Јелине, те да покаје погибију саламинску. Атињанисе вратише кући и оправише како могоше своју варош. Перзијанци знадоше, дасу Атињани били покретачи, да су они били душа у овој борби.Зато пошљу свога савезника, македонског краља Александра, да их за савез задобије. Атињани му одговоре: „Докле сунце иде овим пу.ем, којим је до сада ишло, дотле неће Агињани савеза склапати са Иерзијанцима!" Мардоније се опет упути Атици. Атињани се по други пут склоне на ла!;е. Сада сескупе саветницина збор и договор. Један предлагаше да се ипак савез учини са Перзијанцима. Кад народ то чује, скуписе

и убије га камењем. Жене навале на жену и децу му, па их такођер камењем потуку. Пелопонижани опет оклеваху, те не мишљаху послати помоћи. Атињани им запрете да ће стати у савез с Перзијанцима. Они сада пошљу војску, којој је на челу био Павзанија. ИАтињани пошљу војску, коју је предводио Аристид. Мардоније се повуче северу, увијотијску равницу, где могаше боље коњицу употребити. Код Платеје дође до битке. Најбоље се одликоваху Шпартанци и Атињани. Шпартанска дуга копља не дадошеПерзијанцима ни близу доћи. Ипак се ови држаху храбро, докле им вор Мардоније на белом коњу стајаше, али кад овај падне, даду се бегству, склањајући се у опкопе. Грци навале на ове, продру у нутра и већину носеку, а остали се разбегну, остављајући сву убојну опрему, шаторе и драгоцености, које све Јелинима падне у руке. Тако Јелини у две велике битке, на мору и на суву, одржаше сјајне победе. Борба је ова била одсудна. Овде се делио мегдан између Азије и Јевропе,« између азијатских варвара, које подстицаше тежња за освајањем и између напреднијих, образованијих Јевропејаца, које одушевљаваше љубав слободи и отаџбини. Судба образованости, судба света била је на коцки. Да су победили Перзијанци, образованост света билаби уклици угушена. Победа Јелина спасла ју је за све пот.оње векове. С тога Јелинима вековечита слава нринада. С тога ће се име њихово спомињати све дотле, докле у грудима људским буде љубави к науци и образованости.

0 Д В Е Т У III. Оплоћење цвета, Стуб, што рекосмо да стоји у сред чашице и прашних кончића, зове се тучак, кога су с правом назвали женски део цвета. Кад дејством сунчане топлоте, сазре цветни прах у жутим нуценцима прашних кончкћа, у прашницима, тада они попрскају и од најмањега поветарца, и с таком снагом избаце садржину своју, да се начини мали облачак од оплорујућега нраха, којега је сваки поједини делић кадар да оплоди тучак, чим му само до уста дође, која се, као што смо већ казали, зову жиг. Поједина прашна зрнца једва можемо да видимо голимочима, акадихпогледамо на увећавајуће стакло, онда видимо, да је свако то зрнце шупље. и нануњено с неком течношћу. А тучак, што је одређен да прими бар ј едио само нрашно зрнце, рад свога оплођења, у време, кад прашнице трешњевога цвета прскају, тучак тај има на својим устима малу канљицу за коју ириону нрашна зрнца; и кад то буде свршено, онда ветар може понети са собом хиљаде тих зрнаца, то не мари ништа јер цел је већ постигнута, тучак је примио оплођујући клицу, па ће гледати да верно испуни носао даљега ошкфења.

II III 0 Д У. Тучак тај. што га видимо да се пружа као чврст стуб из сред цвета шунља је цевчица, )ер има кроза-се олучић, што силази до дна његовог, комејеиме плодница. Кад зелену чашицу цветну откинемо, видимо плодницу сасвим разговетно, она је она| доњи део тучка, штоје много дебљи но горњи. Овај горњи део ма како да је танак, опет има кроз-а-се пут за оплођујући прах, што иде од жига до у плодницу те се отуда тај олучић и зове прашна цев. Према свему томе, с разлогом је и подељен тучак на три дела, сваки с особеним именом. Доњи дебели и затворено-зелени део зове се плодница, горњи отворено-зелени део, зове се стубић, а врх, оно што смо већ казали, зове се жиг. У трешњева цвета, тучак и прашни кончићи стоје на близу, и већином на једној висини, тако да оплођујући прах врло лако доснева на жиг. Али има цветова, код којих оплођење не идо тако лако, јер код многих, тучак стоји много више изнад прашнихкончића, и прашна зрнца морају да се пењу у вис, те тако да изврше оплођење. Код таких цветова, у новије су време приметили нешто врло чудновато. У време, кад ће прашници