Glasnik Skopskog naučnog društva

742 Гласник Скопског Научног Друштва 4

Науке се одликују тиме што имају своје принципе и на њима заснивају, њима доказују своје ставове. Практика т.ј. мудрост није да нема својих аргумената и доказа, али се њени аргументи сасвим разликују од научних. Док се научни аргументи из принципа дедукују, аргументи практике или мудрости само су онда аргументи кад директно и неодољиво делају. Научни аргументи су спекулативни, мудросни морају бити оперативни, дејствујући, ефикасни. Докази спекулативних наука почивају на извесним аксиомима и принципима; докази практике или мудрости почивају на оперативности и ефикасности. Па разликујући овако прерано прагматистички практику или мудрост од спекулативних наука, Бартуловић закључује: „та ! оретаге, е ртооџедете аб! ипа, в де ' аПта 6 тобо аизитро; сопстозасће Ја „степга, 51 зетое 4 атоотепн зресојатог, е (а Ртидепга 4 орегано! рганс:.“

Практична животна мудрост је, према томе, живи систем оних одредаба делања и понашања које су нужно оперативне, које немају за своју доказност других аргумената до своју ефикасност, а којима и не треба друкчијих доказа.

а док исправност појединих чињеница и закона у науци је зајемчена врло сложеним спекулативним систематизацијама, дотле практичној мудрости као дисциплини која управља људским радњама довољан је, према Бартуловићевој дистинкцији, аргуменат: оперативност, ефикасност.

5 — Необично јасан дух, Бартуловић стеже и поставља цео проблем практичне мудрости са два питања, на која се има одговорити оперативно. (Ова питања су ту једино зато да практично, мудро, ефикасно управљају нашим радњама. М сва мудрост се састоји из таквих израза, у ствари питања, која ће сву нашу акцију, све наше поступке натерати, приморати да се потпуно изразе и тако се изражавајући дођу до своје савршене ефикасности.

Два основна мудросна питања на која се има довољно конкретно и јасно акцијом одговорити јесу:

19 „Зе Ја соза за роззбие а јат, да ли оно што се намерава учинити могуће је учинити; и

2' „Зе 51 сопттепе а јате, да ли се то слаже са природом онога који дела и људском природом уопште:

Да би наша акција била дејствујућа, мора она, дакле, одговорити пре свега на питање: да ли су јој сви материјални, физиолошки, социјолошки и психолошки услови дати, да ли је она могућа» Ова предострожност је преко потребна. Али ако је потребна, није она за Бартуловића, на крају крајева и нужна.

Нужна је она друга предострожност, која се поставља другим питањем: испитати да ли оно што се намерава учинити конвенира. А кад конвенира, те ми то желимо учинити, хтети је моћи. Вољом се стварају помоћна средства, стварају се услови и акција успева. У овоме последњем случају прво питање, да ли је акција могућа, претвара се у питање: које тешкоће јој стају на пути каквим средствима се могу савладати.

(Остаје да се још утврди низ питања, водилаца, којима ће се одређивати да ли оно што се намерава учинити „конвенира“, одговара нашој сопственој и људској уопште природи.

6 — Али пре него што се будемо питали даље о развоју ових динамичких практичких одредаба морамо се побринути да дознамо како је изгледало Бартуловићу оно што се њима одређује, морамо се питати како му је изгледала судбина, живот у својој посебичности, за себе, без и ван људског дејства. Јер, кад на нешто треба делати, треба знати на шта ће се делати, треба имати бар извесно схватање о предмету свога делања.

За Бартуловића суштина и судбина живота, ван људског дејства и мудрости, јесте у променљивости, у хераклитовском паута 05, у непрестаном

1 Сар.1.8 2

2 ла,