Glasnik Skopskog naučnog društva

5 Практична · философија Пешра Баршуловића 743

покрету и мени, у сталном уздизању и унижавању. (Ово своје уверење истиче Бартуловић стављајући као мото својој књизи Албсо Писао стихове Аизоп-ове: Еогина пштаџат 56 Ја еодет заћи, Зетрег тоуефик, уапађ ећ титаћ у1сез, Ек зштта !п шпа уежшћ ас уетза умесе епон.!

Живот сам за себе, као судбина, сушта је променљивост. Кад треба, дакле, постављати и решавати проблем људског животног делања, мора се ово имати на уму. Од оваквог свог предмета зависиће унутрашња одредба људске практике, људске мудрости, тог динамичког Бартуловићевог духовног упута који ће имати за задатак и функцију да „исправља“ људске радње, да их од више несавршених чини мање несавршеним, и од мање савршених више савршеним.

•

7 — А кад је предмет на који имамо дејствовати сушта променљивост, онда се на њ ефикасно може дејствовати само тако ако му се противстави нешто што ће у свој својој динамичности бити константно, ако се и предмет наше акције, та сушта променљивост уреди и почне водити нечим у својој динамичности непроменљивим.

Па шта је за Бартуловића константно у људском животуг Са каквом непроменљивом треба суочавати и управљати непрестано променљиви људски живот, пошто је мудрост управљање 2

(Са основним и увек истим динамичким принципом консервације самога себе, вели Бартуловић. Сама Природа нас је начинила такве да идемо једино за оним што је потребно консервацији нашега живота или у крајњој инстанци што се са консервацијом живота слаже. „Га Геосе деЏа Мајшга ћа шзеспаго, со! тапан зио1 Јшта, 4! секса 1 сопуепеуоје, еззепао аџезјо и е аЏа ужа Џтапа, рег еззег сопзегуаја“.= Природа је у човека усадила ту прву светлост којом ће мудро управљати своје „операције“, наиме да само она дела која су потребна људском животу ради његовог одржања мудро је чинити.

Питајући чему у нама треба акција, која се намерава, да буде потребна и конвенира, Бартуловић се није могао, конкретан дух какав је он био, задовољити апстрактним и нејасним стојичким принципом ФхоХодвос 7 фосе, хала фесу Спу, павитат зедиг. Њему је било потребно правило које ће бити конкретан, жив, динамички управљач људских радњи. Зато је он увидео и прописао као примордијално правило мудрости консервацију „људског живота“ у себи чинећи само оне радње које су овоме потребне.

Питање, дакле, да ли оно што се намерава учинити биће потребно т. |. ићиће у прилог консервацији општег људског живота који је у нама, јесте основа мудрости и прави оперативни принцип практике, за Бартуловића.

8 — Да би остао у чистом мудросном искуству и избегао сваку спекулативност, интересантно је да Бартуловић даље конкретизује основно животно правило мудрости, консервацију, и одређује практично управљање садржином „људског живота“, према оној светлости коју је Природа усадила у људско биће, најважнијим исказима, изрекама (Пе) античких седам мудраца.

Изреке ових најславнијих Грка изгледају Бартуловићу нарочито непосредне и тиме у специјално присној вези са основним мудросним управљајућим принципом. Зато издваја најважније животно правило сваког од ових седам мудраца и убраја тако изабратих седам принципа, који су потекли директно из мудросног, практичног искуства, у првобитне, у оне који су у најинтимнијој вези са принципом консервације људског живота, у оне који из овога тако рећи непосредно следују.

Као такво издваја он пре свега чувено оно Клеобулово правило Модит зетоа, које ће Аристотелес као |етроу Фистоу узети за основни принцип своје етичке доктрине. За Бартуловића оно значи: „сће 81 сопзегу! пеЏа тедезта

: Ергт. 195. з Сар. 1. 8 3.