Glasnik Skopskog naučnog društva

144 Гласник Скопског Научног Друштва 6

ја зиа тефостта, регсће аџезја е Ја зиа мета пизига“. Кад, дакле, мудросно

т. |. практично треба управљати својим животним радњама пре свега чувајући свој живот, чувајући га као „људски“, онда њима треба управљати консервирајући се непрестано у „златној средини“, не претерујући ни у коме смислу, јер осредњост је права мера човекова. Као што је Разса! мислио да је људска мера „| епте-деих“, из које и ако се може изићи мора се у њу вратити,“ тако и Бартуловић тврди да мера људских радњи, ако се хоће да оне буду ефикасне, јесте осредњост.

Клеобулово правило Модит зегоа, Бартуловић допуњава Питакусовим Медита татаз. М заиста ако треба остати у својој мери осредњости, прво правило које се има испунити јесте не претеривати ни у чему, чувати се од свију крајности.“

Оно што, међутим, обично гони човека у крајност јесте емоција или страст. Чврстом руком треба њима управљати, а пре свега најбеснијом од свију емоција: гневом. Бартуловић наводи за то изреку Јтат гтере, коју, интересантном иронијом судбине, приписује Периандру, оном коринтском тиранину који је легендаран по својој љутини,“ који је неколико злочина учинио из гнева и умро болестан од љутитости што му једна казна није испала за руком, — приписује ономе античком мудрацу за којег се Ваује није могао довољно начудити Грцима што су га таквог какав је он био назвали мудрацем и сматрали једним од седам

највећих људи своје расе. — Да би се дакле остало у средини, у својој мери, мора се свим силовитим емоцијама, које нагоне човека у крајности, управљати чврсто.

Да би се ово последње могло остварити, треба, по Бартуловићу, сваки свој поступак подчинити финалности; све што се намерава учинити мора имати свој циљ; ништа не сме бити случајно учињено. У томе смислу наводи он изреку Кезргсе јттет, коју приписује Солону.5

аше радње тим пре не смеју бити случајне, него свака са прецизно одређеним својим циљем, што, за Бартуловића, у друштву је врло мало добрих а огромна већина злих људи. Те, да би се основни динамички принцип мудрости (консервација самог себе и оног што је „људско“ у себи) у оваквом друштву целисходно конкретизирао, једно од првих правила која се имају испунити јесте: не поверавати се ни лако ни свакоме, „сће де' роса а Пафаато“; или како још Бартуловић са Биасом вели: РЈиз5 та.“

У таквим друштвеним околностима, чак и кад се,циљ има пред очима, људске радње су изложене често таквим неприликама и тешкоћама да је крајња резервисаност једино мудра а свако обећавање и зарицање је лудост. Зато Бартуловић прописује правило: Моћ зропадете, које приписује Талесу.

ад се ово правило узме заједно са Биасовим, Ргш5 таћ, онда се има правило савршене унутрашње резервисаности."

Да би се пак могло садржински тачно остати резервисан и да би се могла акција с прецизношћу управљати оним циљевима који кад буду постигнути нужно ће значити успех, треба познати себе. Ако треба у друштву резервисан бити, мора се знати какво ће се себе резервисати. Затим, ако треба у смислу консервације себе, постављати циљеве својој делатности, мора се пре свега сам себе познати, да се не би претоварило циљевима који превазилазе наше моћи, па чак, можда, уопште и не конвенирају нашој личности. Из тих разлога Бартуловић поставља,“ закључно, оно правило које се приписује Килону: ЉМозсе

' Сар. 1. 8 4. 2 В. нашу књигу Да Репзбве РћПозорћфие Сгваштсе ае Разса!, ШЉтавле Кенх Ајсап, Раш, 1925 рр. 44—49.

3 Сар: 1

5 Парекиу У еова, С. ХУП. — Херодот, Тђ. Ш. С. ХРМУШ. итд. У Сарли 517.

5 Сар. 1. 8 8.

' Сар. [1. 8 9.

8 Сар. [. 8 10,