Glasnik Skopskog naučnog društva

7 Пракшична философија Пешра Баршуловића 745

фе фрзит, уубт. сеадтоу, а које ће као делфско чудо постати код Сократа једини оправдани смисао људског мислилачког истраживања.

За Бартуловића је ово правило чист практични принцип, којим се, као питањем управљеним нашој делатности, нарочито целисходно конкретизира основна динамика мудрости као исправљачица људских радњи: чинити само оно што конвенира нашем човечанском одржању. Оно даје овоме принципу његову садржину. Да би се чинило само оно што одговара нашем човечанском индивидуалном одржању треба да сваки од нас позна себе. Једино на тај начин ће моћи знати и где је његова мера, његова средина, и шта је за њега крајност, и која опет емоција у ову крајност гони га. Тако ће знати, познавајући себе, какве циљеве треба постављати па да они конвенирају и шта треба резервисано у друштву држати.

а овим избором изрека и мудросних правила узетих од седам античких мудраца, Бартуловић је, као што се види, само развио и конкретизирао први динамички принцип своје практике, доследно својој основној разлици мудрости и спекулативних наука.

9 — Пошав од изрека седморо мудраца, Бартуловић даље развија своју практичну философију указујући као на још специјалнија и конкретнија правила активне управљајуће мудрости, на народне пословице т. |. оне изреке које је народ својим вековним искуством замислио, употребио и проверио. Ако је мудрост, како ју је Бартуловић дефинисао, практично знати одредити које делање ће бити ефикасно а које не, и како треба припремити и управити своје делање па да буде ефикасно, онда заиста ничег нема доследнијег него у продужетку основних изрека античких мудраца указати на народне пословице. (Оне заиста испуњавају услов фундаменталне Бартуловићеве дистинкције, и нису резултат спекулације него чистог мудросног, практичног народног искуства.

За њих Бартуловић вели да врло ретко је да су погрешне. [1 ргомета зопо сепеган даЏа рибИса мосе, сће тате уоће ћа егтајо. Тако он мисли пре свега зато што народно искуство је бескрајноструко; зато што свака индивидуа својим личним искуством проверава свако правило делања за свој рачун; а свака је различита, те оно правило које све индивидуалности огласе традицијом, пословицама као ефикасно, биће готово сигурно ефикасно за сваку будућу индивидуалност. А затим, народно искуство се проверавало и утврђивало вековима. Зато је оно конкретним својим пословичким одредбама по Бартуловићу уопште за сваког и несумњиво ефикасно т. |. сигурно мудро. Зато Бартуловић ставља народне пословице одмах иза изрека античких мудраца као активна мудросна правила, непосредно дата, која ефикасно и успешно управљају људском делатношћу и животом.

Као такве наводи Бартуловић уопште познате пословице ( Ртотетфт Сотипг): Ко не може што хоће, нека хоће што може; Брза кучка, ћораве кучиће рађа; Гвожђе се кује док је вруће; Исшина увек исплива; Постојаносш често је у мењању помисли; и т. д.

пштим, дакле, народним пословицама се конкретизира најзад до крајњих детаља први Бартуловићев принцип успешног дејствовања, принцип консервације у себи људског живота, и дају закључни потези динамичком практичном систему мудрости као управљачице људског делања. Тако је Бартуловић успео да своју практичну философију сачува од сваке спекулативности, изводећи је из свога специјалног принципа консервације, развијајући је античким мудрачким изрекама и најзад је закључујући народним пословишама. Тиме је остао доследан својој тако фундаменталној разлици спекулативних наука и мудрости т. |. практике. (Од почетка до краја његов мудросни упутни систем је ванспекулативан а организован једном једином идејом: наћи

онај систем дејствујућих упустава који ће управљати људским радњама тако да оне бивају нужно ефикасне.

: Сар. Ш. 8:11. 10