Glasnik Skopskog naučnog društva

9 Пракшична философија Пешра Баршуловића 747

употребљава при своме управљању и исправљању људских радњи и казну (саз! 00), јер,. оно што је за Бартуловића најглавније јесше да мудросш улије, и шо нужно, непзбежсно, „нову навику“ (!' абпо пото), којом ће се радње исправиши.'

Као што је за Платона, Аристотела и нарочито стоике #65 био и као што ће са Џемсом на челу за американске моралисте и педагоге то бити Же ћабт, за Бартуловића се може управљати људским радњама само сшварањем нових навика; на основу оних закона које сваки налази инстинктивно у својој људској природи само стварањем нових навика упутиће практика или мудрост људске радње њиховој оперативности и ефикасности.

При упоређивању своје концепције мудрости као практике са техничком практиком медецине, утврдио је Бартуловић ту чињеницу да се дела мање више увек под утицајем извесних навика и да свака исправка људских делања може се темељније учинити тек кад се уместо стечених створе и усаде нове навике.

(Ово заиста баца нарочиту светлост на целу Бартуловићеву концепцију мудрости.

12 — Из Бартуловићеве паралеле животне мудросне практике и агрикултурне техничке практике навешћемо два детаља, којима се ближе одређује ефикасност као критеријум сваке акције, назначићемо одлике успешносши и вишалносши.

Сељак, вели Бартуловић, који има мало земљишта, може марљивом обрадом имати много више користи од њега него што имају од својих имања много веће газде. Тако исто ће акција бити „много успешнија“ (ргш тизстбие) оних умова који су мањи али су више проучавали и удубљивали се у људску природу, него акција већих умова, који су ова проучавања учинили осредње и површно.“

Значи да, по Бартуловићу, успешност акције не зависи од величине интелектуалних способности (на којима спекулативне науке напротив целе почивају), него од примене интелигенције као средства на уском терену нашега живота, и то тако да овај уроди што богатијим плодовима. (ама пак ова примена која је све и свја у мудрости резултат је само животног, искуства.

ато, вели Бартуловић, не треба имати поверења у ону мудрост која је прерана (ргетајфига) или изненадна, напрасна (зиђна), као што се она може наћи на пр. код деце, јер та мудрост није била животна, витална ( рогсће поп ји опаје).“ Права мудрост је животна, проживљена. (Она се мора стицати дубоким унутрашњим искуством и утврђивањима многих нових навика одређених оним што се налази у себи, и то почев од закона консервације па све до различитих мудрачких одредби које се често изричу пословички.

А да је права мудрост директно животна и неинтелектуална, Бартуловић показује на тој чињеници, коју опет назначава згодом једне друге паралеле са агрикултурном техником, што колико студије теориске и доктринарне више се чине, толико сам живот остаје мањи, ситнији, незнатнији, мање мудар, толико исто се виталност па и сам живот смањи.“

Бартуловић није, дакле, тврдио, као што ће то Вегсвоп чинити, да ум радикално игнорира живот, нити опет како ће Апдатв Гајапде научно систематски то доказивати да се има према животу негативно, него, као што ће Пемеу то тврдити, да је ум средство којим се може помоћи да се дође до успешности у делатности. Али сама успешност стоји изван природе ума, и то исто тако као што спекулативне науке, које доказују ослањајући се на принципе, стоје изван практике односно мудрости која доказује ослањајући се на оперативност или ефикасност.

Успешност и оперативност (ефикасност) један и исти су, дакле, критеријум делатности; критеријум који се још ближе одређује виталношћу, животношћу,

+ Сар. У. 8 17. # Сар. М1. 8 19. 3 Сар. МЛ. 5 21. « Сар. МЛ. 8 20.

104