Glasnik Skopskog naučnog društva
7148 Гласник Скопског Научно Друшшва 10
а овом се још оштрије разликује мудрост од спекулативних наука. Овом карактеристиком се Бартуловићева мудрост одсечно издваја од оне мудрости која, теориска, потиче директно из ума, чисто је интелектуална, и одликује се неживотношћу, неефикасношћу.
13 — У Бартуловићевом поређењу мудросне своје практике са природом техничке наутичке практике интересантно је то што, асимилирајући ова два практична система, Бартуловић мисли да и у мудросној животној практици, таквој какву је он схвата, осматрачка извежбаност и крајња окретност су нужни услови сваке успешне делатности. „Да се не би увек могло хтети само оно што се може, него да би се могло и оно што се хоће, мора се повести рачуна о свему ономе што се збива око нас и о свему ономе што је чинилац нашег унутрашњег живота и наше воље.
14 — Закључак Бартуловићеве књижице носи значајни наслов: Ат тиетта тевтсапо !а ргидепта“
(Све што је до сада одређено у прилог мудрости или практике мора се дефинитивно огледнути у „унутрашњим актима“ животним. Тек тад то постаје животно и мудросно.
Али у чему се састоје за Бартуловића ти „унутрашњи акти“ који су дефинитивни динамички елементи мудрости:
(Ово у текстовима није најјасније. Но ми ћемо ипак окушати тумачење које нам изгледа највероватније.
Онај који није мудар (! шаргидепје) одликује се по Бартуловићу у својој унутрашњој активности спонтаношћу, непосредношћу, крајњом поверљивошћу, стедепдо а КИН а зе зтић, регеће а; Кин 81 Нада; рега1б 51 згогла тојо а рапаге, е зепха репзагм, зуеја а КИН 4 зио апшо.“
Насупрот овој одлици немудрог човека стоји одлика унутрашње активности препредењака (1! азшо). Овај говори мало, крије своје намере и прикрива оно што хоће (51 зегуе а! росће рагоје; пазсопде Је зие п!епзот, е ћпде 1 5ио уојеге).“
Каквом онда унутрашњом активношћу одликује се мудар, практичан човек, кад се, за Бартуловића, активности немудрог, кога сваки „сажаљева“, противставља својом природом унутрашња активност препреденог човека, кога сваки „мрзи“ 2
Унутрашња активност која карактеризира мудрост стоји, каже нам се, далеко иза и наивне спонтаности, отворености, и танане препредености.. Али у чему се она састоји
Унутрашња та активност значи за Бартуловића својом динамичком суштином вољу (Ја уојопфа). Само тим значењем својим може она остати далеко изнад и спонтаности и препредености. Динамичка, дакле, она унутрашња активност која дефинитивно значи саму управљајућу мудрост или практику јесте за Бартуловића воља. (У овоме стоји он сасвим близу Пипз-5сођу, којег је још Жадато назвао „блиставом светлошћу фрањевачког реда“ а који се насупрот Томи Аквинцу својим принципом оојитаз езћ зиретог тгеЏеста вратио правом Аристотеловом учењу о божанској и људској слободи.)
А као воља унутрашња активност је по Бартуловићу оријентирана увек нечим добрим или потребним друштву или људском животу (ачајсћ оссено ђиопо о и Ше аЏа Зослеја, о ука Џтапа)."
(Ова воља која је оријентирана већ сама по себи нечим што је корисно друштву или људском животу уопште, за Бартуловића као што ће то бити и за Уећорепћаџега, употребљава интелект као средство стављајући му у задатак
: Сар. УП. 55 26—32. » Сар. УШ.
8 Сар. УШ. 8 34.
% Сар. УШ. 8 35.
5 1б1а, ад Нлет.
8 Сар. УШ. 8 33.