Glasnik Skopskog naučnog društva

160 Гласник Скопског Научног Лруштава | 2

литургијске књиге у црквенословенском језику и глагољском писму не само имају, него их читају и разумеју. Но то претпоставља редовну обуку у црквенословенском језику. ЕЊу су могли дати само позвати хрватски глагољаши. Али, према рђавом стању глагољаштва у Хрватској, није се ни поред најбоље воље могло очекивати, да ће слабо образовани хрватски глагољаши чешким калуђерима, који су такођер хтели да постану глагољаши, моћи давати сем најелементарније, неку вишу наставу.

Све што су хрватски глагољаши својој чешкој браћи могли дати, ограничавало се на наставу у читању и писању глагољице. Тај циљ је вероватно и постигнут, али више не. Хрватски глагољаши нису умели, а можда им је недостајало и потребног ауторитета за то, да чешке калуђере у црквенословенском језику систематски подучавају. М чешки калуђери, изгледа, да нису показивали нарочите ревности за то; но ствар није била ни тако лака“. На основу свега тога, Јагић је дошао до закључка: „да су ти људи ш+ аћаша [есјазе уудетелћиг на заиста глупу (аетпеп) мисао дошли, да глагољским словима — јер дотле су дотерали — чешке текстове пишу!“ За ту травестију не криви Јагић ни Карла ТУ. ни чешке калуђере, него њихове инструкторе и њихове недостатке у довољном знању.

И М. Мурко је констатовао, да пресађивање глагољаштва на чешко земљиште није уродило никаквим плодом, јер са латинским писмом, а особито са већ богато развијеном литературом на чешком народном језику нису се могли натецати слабо образовани хрватски глагољаши. Модерни чешки литерарни историци (Ј. Влчек и Ј. Јакубец) стога ту епизоду ни не спомињу.“

роф. Стјепан Ившић је у напред споменутој студији пак показао да су између хрватске глагољске и старочешке књиге постојале везе, јаче него што се мислило. Сем познатог превода старочешког текста Луцидара нашао је Ившић шест нових превода са старочешког оригинала, за које мисли, да су сви дошли преко хрватских глагољаша који су учитељевали у прашком Емауском манастиру, где су упознав обилату старочешку књижевност нашли у њој многу наплату за свој учитељски рад.

На основу тих Ившићевих резултата М. Мурко је извео закључак, да су емауски глагољаши ипак имали већег значења, само не за Чехе него за Хрвате. „Бројем малени, сиромашни и од црквене књижевности православних Словена одвојени хрватски глагољаши обогатили су своју преводну књижевност услед кратког додира с културнијим чешким светом“.

Горња мишљења познатих слависта очигледно не представљају одговор на истакнуто питање: Зашто је основан словенскоглагољашки манастир Емаус7

Нешто одређеније је на то питање одговорио историчар Палашки. Још у својој Историји Чешке је истакао, да је словенскоглагољашки манастир Емаус у Прагу имао висок и далекосежан значај: унију западне и источне, римске и грчке цркве. Словенски калуђери манастира Емауса са словенским богослужењем требали су, мислио је Палацки, да помогну, да се томе пут утре и да римском краљу Карлу ГМ. пруже средства, да свој утицај код православне цркве ојача Али и то мишљење Палацкога је сувише неодређено и нема доказа. У најновије време Егатапп Напвзсћ је изрекао фантастично мишљење, да Карло ТУ. увођењем словенске литургије није мислио на сједињење источне и западне цркве, него на далекосежни план чвршћег спајања луксембуршких земаља Чешке, Пољске и Угарске на основу заједничког символа, словенског богослужења; али ни сам Ханиш нема пуну веру у тако далекосежан план Карла ТУ; у очи његове одлучне борбе с Лудвиком Баварцем.'

' Атећуу [. зјау. РАПооте ХХГ, 198.

У М. Мигко, Сезећ. а. аЊегеп з8авјау. ГЛега теп. Гере 1908., р. 175.

8 Тает, ЗјЈама ! (1922) р. 301.

« Рајаску, безећ. хоп Воћтеп. Ргао 1850, 2/1, 298. .

5 Екатапп Нашвећ, Пег зосепапте „РаблоНатиз“ Кама ЈУ. Јаћтђиећег 1. КиНиг и, Дезећ. ад. Злауеп. М. Е. Ва. П. Нен П. Уканзјаја 1926. р. 9—27. В. приказ А. Ј. У. Моуак, Сезку Саворза Швопзку ХХХП (1926).