Glasnik Skopskog naučnog društva

202. Гласник Скопског Научног Друштва 12

Овамо треба за се уброји и глагол посагати: посагактћ 656, посагакфЕ 706, посагахој 1866 и др.

Прећићемо сад на искључиво српске особине. — Већ смо видели, да сеу јеванђељу од Марка а, К, 6 међусобно мењају. Дакле, преписивач је сва три слова изговарао на исти начин, свакако као е. (С овим се слаже и то, штоон у осталим деловима књиге редовно замењује А са 6, каткад са Ка ма са , Е, и што стално брка 'К и е. Ево примера за ћ у место Е: св њвњ 376, МЕЛАТКАЋ 356, лицмћјре З0а, до вране 146 а, смовћ 2446, секћ (= (еке) 2546, 2586, тек (= 'теке) 566, МАЖАХЋ З1а, НЕ идетћ Зба и др.; обратно Е и ре у место налазимо у облицима: ДОБАСЕТЋ Зда, исцКлевша 326, мевеедћ 236а, ВБЛЕЗАШОУ ЗЗа, мебелкена 346, на пешћ 316, вк свбте З7а, вћ (ДОМЕ 396, вмемн 37а и др.

Исто тако наш споменик редовно замењује а са оу; У, а ет са |) и опет са оџ, У, после сугласника, који су постали тврди. У јеванђељу од. Марка стално се бркају д и Њ. Дакле, у говору преписивача на месту прасловенског А чуло се у, на месту т било је %, а после извесних сугласника у. Примери су сувишни.

Слово К, односно '%, последњи преписивач изговарао је као а. Ми налазимо ћ и у место д у речима: (сдУКЕН 51а, ГАЋАЋ (= глал%) 2306, ВК ВАС - БА васћ) 1256; обратно а у место ћ стоји у речи: БК стаГНА 286. Истина, ГАЛА и стана могу да буду погрешке обичног типа (понављање суседног слова), али остала два примера упућују нас, да и у њима видимо фонетску појаву.

Слог ВА даје у: оу сннадари 15а, можда и ВАЗВПИШЕ Ада, књ Зоупи 486, 496, 816 1286, 1826, ведоупи 1386, о ВАЗОУПИћ 10 БАЗОУПНЕК 886, 109а, 127а, вАЗОУ ПВБ 129 а, ВАЗОУПНЕТК 192 а, БАЗОУПИША 102а, ваоупишА 1276.

Изгледа, да је и |) у место оу одлика српских споменика. У нашој књизи 9 појављује се уместо оу, које је само постало из у, у облицима: БЛОДНТЕ 65а, ЗАБМОДИТК 556, ЗавМожшее 556.

У дијалектичне особине убрајам прво оне, којима се језик споменика подудара с језиком записа од 1780. г. на л. Ја. Пошто је тај запис написан свакако у манастиру Слепче, ово подударање може имати двоструки значај. (Оно може да буде доказ, да је и само јеванђеље написано у Слепчу и да његове дијалектичне особине представљају говор у Слепчу у ХМ. веку.

И у запису и у самоме јеванђељу ЧТО даје фјо: упореди о Заим Шо 146. Пошто у споменику ш: свуда стоји на место староцрквенословенског шт, нема сумње, да и овде има исти значај.

Звук Е прелази у н. У запису имамо придитеч8, оно у јеванђељу пристоупити 156 место престо пити, прибживеши 168а