Glasnik Skopskog naučnog društva

73 Чешверојеванђеље манасшира Слепче из 1548. од. 203

место прбкиждивешн (= будеш по троито више на издржавање), ен 49 6, АШЕ ЛНОЖН 1506, 240а; можда и стоужати (П 1874, ОБрЕетк АН Си 1876, срамаме сн 186а, и ако у овим примерима (Н може да буде правилан облик датива једнине. Према наведеним примерима изгледа, да у Н прелази само неакцентовано 6, али с тим у опреци стоји ЖЕВК (= ЖИВ) воу ДЕШИ 1676. Ако то није случајна погрешка, ово би Е могло се објаснити на два начина: или као случај промене артикулације И испред 6, или као последица сталног бркања у говору преписивача Е и И неакцентованих и акцентованих. У запису више пута испада 6: стори (2), ндЕдоа (2), (9 СЕМА (= их БКСКМЋ), СЕ (= БЋСЕ) да. У тексту књиге такође налазимо НЕ ЗЕУМЊ З1а. (Ова појава свакако стоји у вези с билабиалним карактером и пасивном артикулацијом 6, како је утврдио професор Белић за говоре источне и јужне Србије."

Још чешће испада у запису ЈЕ раната, араминте (уз харамћи) и имперфектне форме: влегов, мачиа, горна, изгорк, ИЗЕДОа (2), наГдо4, нтора, Фниесоа За. ПтрШри у самој књизи нису потпуно поуздани: Завоулони у изразу: БЋ прфделћ Завоулонн Н нефоалимлијњ 246 може да буде локатив једнине, а По мста 69а, 1206, по мета 196а може се тумачити као мена падежа.

Још су мање поуздани примери за прелаз љ у О. До душе у споменику имамо стонхо АЗа, али је ту О могло постати погрешком из оу или %, ако преписивач није довршио слово. У запису пак налазимо влегоо Ја, али и тај се облик може држати за обичну погрешку нарочито с тога, што у запису м обично даје 4. Упореди скапил 2Ја и горе наведене облике 3. р!. имперфекта. Има само два изузетка: (кипа 2а сан на месту д и споменуто влгоо дас О на месту њега.

и у место ћ у облику: придитеч га у занису мора се тумачити друкчије, но ИН на месту ћ ићу тексту јеванђеља: О вапросишн 132а, О вапро– сиШН 1326, КНИЖИМВИЦИ 1026. У првоме је случају Н фактично постојало у говору,“ у осталим оно изражава само умекшаност претходног сугласника. Али и у јеванђелском тексту имамо баш исти облик: пр дитечева дба.

У дијалектичне црте убрајам и употребу 5, и ако се она може на први поглед држати за наследство, примљено из т. зв. средњебугарског оригинала. Али у томе случају имали бисмо 5 у главноме тамо, где га тражи црквенословенска књижевна традиција, само што би га српски преписивач употребљавао механички и неконсеквентно. Међутим се наше јеванђеље, и ако у њему има и неколико примера традиционалне употребе 5, у главноме слаже у томе погледу с живим говорима: српскомакедонским, бугарским, источносрпским и

: Усмени сугласници јако утичу на самогласнике, који се пред или за њима находе. Уп. Белић: Дијалекти источне и јужне Србије, 23—27.

з Б., 153—154.

з Уп. ђ. 16, 265—266.