Glasnik Skopskog naučnog društva

208 Гласник Скопског Научног Лруштва 78

тратаћ ЗФа; хаћек 476, нкск 186а, мамаск (2) 1906. Треба додати, да сви ови знакови више пута стоје на месту, где бисмо очекивали акценат, као и у новим штампаним црквеним књигама, али пошто се обично употребљавају за друге циљеве, никад не можемо да будемо поуздани, да ли заиста у том или другом случају означавају акценат. Знакови , , и су осталим приликама, изгледа, имају значај акцената.

Знак — обично стоји на једносложним речима и на речима, које су постале једносложне због испадања % или ћ, и то: 1) на краткоме самогласнику, којим се та реч завршава, и онда одговара Вуковоме оштроме акценту ,ако се тај облик сачувао у данашњем српском језику: ко 406, 656, кФ 30 6, 376, 526, 626, зло З1а, (2), Ада, 80а, 1536, 203а, за 31а, 42а, 1536, кто 306, 416, 526 71а, мк 546, 576, 85а, 109а, (к 336, 38 б, За, 1706, 204а, (% (= ск) ЗЗа, (се 306, 316, Зга, ЗЗа (2), 336 (4), ЗАа, 346 (2), З5а, 366, 386 (2), та 326 (2), 366, З7а, Ата, 546, Т1а, то 296, 346, тф Аба, что 296 (2), 336, 526, 58 а, 128а и др.; 2) на самогласнику, који се још у прасловенско доба скратио, по закону Шахматова, [у отвореном (слогу на крају речи, и онда опет одговара Вуковоме_ акценту , ако се тај облик и данас чува у српскоме језику: ГДЕ 326, ЗА 426, 526, 5За (2), 200а ЗАК 686, 696 (2), зле 89 а, зак 496, 2566, ф зак 2566, ммћ З1а, зли Ада, зла 104а, 2166, можда злад М. -А6. Р]. п. 49. 6, 1846, 2226 и алаа 2166, ако значе Зла, та 446, 138а, вћ ТА АНН 69 6, см ( = показна заменица си). 316, 456, вКСТЊ сан (=«н) З5а, та да, да (Е 546, та (==ти, Рај. за. од тб) 556, Зроу 1066, чтн 306, 376, члан 40а, 57а, 616, 636 и др.; 3) на самогласнику 5 отвореном слогу на крају речи, где код Вука налазимо снажан акценат мм (сх. ма) 586, ти (сх. та) 28 6, 29 а, 386, 75 6, 876, 138 а, 140а, вм (сх. вћ) 336, 416, 476, бЗа, 2514, трн 139 а, три (сх. трп) 210а, тој (сх. ту) 47а идр. У тим облицима знак “ стоји готово редовно. (С тога је мало вероватно да је то само графичка мода.

Понекад тај знак стоји под истим условима и на речима од више слогова, и то: 1) на отвореном крајњем слогу, који је од прасловенског доба био кратак и носио на себи акценат: никто 296, почто 436, оУЕФ 45 6, 2) на отвореном крајњем слогу, који се скратио у прасловенско доба, а носио је на себи акценат: САВА 85 а, 6 786, Иди 2. во. Ппрега!. З2а, инк 64а, Фвм 235а, позАк 129 а, позде 82 а, оу роу 253а. Изгледа, да и ту тај знак има везу са акцентом, и ако његова употреба у таквоме положају није доследна.

По свој прилици тај знак у свим овим случајевима означава кратки силазни акценат, који се чуо у говору преписивача.

Код бројева ДВА и АВОРЕ тај знак “ можда и није везан с акцентом, него са значењем броја. Две цртице над овим бројевима налазимо чак у средњовековним јужноруским повељама и актима, који иначе никад не обележавају акцента. Наш споменик редовно пише: два (сх. два) ЗЗа, З5а, 386, 5ба, 200 а, 2036, ди (сх. две) 37 а, 47 6, 626, 71а, 101а, 1016, двема (сх. двема) 296, 1306, 134а, 1836, 224а, двема 101а, 214а, двор Зба, двор 1226, 220а,