Glasnik Skopskog naučnog društva

270 Гласник Скопског Научног Друштва 2:

| Почели смо рад у околини Прилепа, одакле смо постепено, идући према југу, зашли у Мариово и долину Црне Реке. И тако смо обишли крај од Прилепа до Кајмакчалана, идући смјером: Прилеп—Прилепен—Писокал—Чашка Чесма — Крушевица — Чаниште — Чебрен— Маково—Брник—Ивени Чуке—Скочивир — Сливица —Брод— Бач— Живојна — Добровени — Скочивир — Коњарка Старо Петалино— Јелак—Копанки (Редер)—Кајмакчалан. Е | Обиђени терен саставни је дио големога гнајснога масива, где су се уз гнајс развили амфиболити, тињчеви шкриљци (микашисти) и кристаласти кречњаци (мрамори). По пространој котлини Пелагонији, што се стере од Прилепа до итоља, назвао је Коззтај кристалне стијене ове старе масе пелагонијским масивом“) ма да није баш најзгодније назвати неки планински масив именом долине или котлине, која се стере испод тога масива.

Ми ћемо се са неким стијенама тога масива упознати већ код самога Прилепа, где се на сјеверу, почев од Маркова Града према манастиру Трескавцу и још даље на сјевер, дижу грдне масе гнајса. Пустоши и голотом својом јако подсјећају на кречњачке стијене пустога и голог крша (карста) Хрватског Приморја и Далмације. Нису то слојеви гнајса него големе громаде мање више кугласто заобљене, да подсјећају човјека на кугласто лучење. Као да су се у најразличитијим позицијама нагомилале и испремијешале лежећи или на слојевима гнајса или једна на другој. Уз кугласте форме виде се ту и тамо коцкасте и плочасте грдосије. ООбрасле су већином лишајем и маховином, па им од тога мрко сива боја. Нема на њима ни травке, ни дрвета. Тешко се је провлачити кроз њих или се пењати преко њих на висове, који су мјестимице неприступачни, јер се пред тобом ту и тамо устобочила камена стијена у висину од неколико метара и мораш је обилазити, да се успнеш повише на коју громаду, која је покрила ону испод себе. Распуцале су се и раскидале гнајсне стијене, па извржене дјеловању атмосферилија истрошиле су се на распукнутим и искиданим дијеловима. Трошан њихов материјал разнијела је вода и тако остадоше големе масе гнајса међусобно одијељене стварајући утисак као да су се сурвале једна поврх друге. Испод њих можемо мотрити, особито испод Маркових Кула, како леже широки слојеви гнајса, који се ушчувао од разорнога дјеловања атмосферилија. Баш на подножју Маркових Кула или тамо, гдје на сјеверу од Прилепа престаје Прилепско Поље, а почиње горски масив, разгаљене су масе гнајса. Ту се јасно виде моћни гнајсни слојеви, на којима као да леже набацани они грдни кугласти, коцкасти и плочасти блокови. Има на гнајсним слојевима доста наноса, међу којим осим типских гнајса налазимо комаде тињчева шкриљца (микашиста), више пута испуњена ситним кристалима мрко црвена граната; нађе се ту и по који остатак згуре (троске), чија је појава на овом мјесту необична. У слојевитом гнајсу, што као подлога лежи гнајсним блоковима, налазе се кадикад жиле кремена (кварца); једну такову жилу дебелу око 50Оим можемо мотрити одмах на почетку при успону на рушевине Маркових Кула.

а су се овдје развили и тињчеви шкриљци (микашисти), лако је закључити по оном наносу испод Маркових Кула. Те шкриљце (микашисте) налазимо као становне стијене непосредно испод рушевина Маркових Кула. Развили су се у врло јасним слојевима, какове можемо мотрити н. пр. код седиментних стијена; на њима леже слојеви гнајса. То је биотитни шкриљац, а толико је истрошен, да се распада као гњилеж у пијесак. На самим Марковим Кулама има слојева свјежа биотина шкриљца, а на њему и ту леже слојеви гнајса.

Појава тињчева (биотитна) шкриљца у толико је занимљива, што нам донекле може да разјасни ону врлетну слику и развитак големих гнајсних блокова, што леже као нагомилани на гнајсним слојевима. Развитак тих блокова можемо чак да пратимо баш овдје на Марковим Кулама. Тамо наиме, гдје је биотитни шкриљац трошан, вода га лако разноси, а остаје гнајс ушчуван од трошења. Па већ и због минералног састава и структуре лакше га вода еродира од гнајса.

7) Т. с. рат. 65.