Glasnik Skopskog naučnog društva

3 Минералошко-петрорафска проучавања између Прилепа и Кајмак-Чалана 271

Биотитни шкриљац састављен је у главном од биотита и кремена (кварца), који су се тако мјеђу собом сврстали, да је стијена типске шкриљаве текстуре. Како је у стијени врло много биотита, који се у ситним листићима окупио у танушне слојеве, лако га вода испире и разноси, па тако страдава и кремен, који је саставни дио биотитна шкриљца: распада се и вода га разноси. Тако по мало нестаје биотина шкриљца, а остаје гнајс, који је лежао на његовим слојевима, остаје као голема громада. Да је гнајс спрам разорнога дјеловања воде резистентнији од биотитна шкриљца, јасно је због његова минералнога састава и текстуре. Г'најс је претежито састављен од глиненца (фелдшпата) и кремена, док је биотита сразмјерно врло мало. Уз то је гнајс далеко слабије шкриљаве текстуре од биотитна шкриљца. М баш оне громаде и блокови, што као остаци иза ерозионога дјеловања воде, леже по гнајсним слојевима, имају доста слабо развијену шкриљаву текстуру; приближују се зрнастој текстури.

ад дакле буду еродирани биотитни шкриљци, остају над њима лебдити гнајсни слојеви. Дјеловањем тлака сломе се и падну слојеви гнајса на гнајсну подлогу, на којој су прије лежали биотитни шкриљци; тако искидани извржени су дјеловању ерозије, која је од њих учинила оне разнолике форме, што их онако у големој количини и у големим комадима налазимо око Маркова Града и даље на сјеверу од њега.

Биотитни шкриљци нису баш тако ријетки у овом дијелу гнајснога масива. Ту их можемо мотрити особито поврх Маркова Града, гдје леже уложени у слојеве гнајса. (Свуда су се ту развили као дробљива сива тињчаста (лискунска маса.

осмат истиче“), говорећи о стијенама Маркова Града и Трескавца, да они блокови, што леже на слојевима гнајса, припадају биотитноме граниту. У колико сам имао прилике да посматрам те големе блокове, тешко би их могао сматрати гранитом. Свуда у околини Маркова Града и Маркових Кула ја сам помно посматрао стијене и свуда сам видио посве јасно њихову шкриљаву текстуру. Гнајсне стијене изразите шкриљаве текстуре пружају се до највиших главица, на којима су подигнуте Маркове Куле. Па и она силна маса камених блокова, што леже на гнајсним слојевима, редовито показује шкриљаву текстуру. Истина кад се одбије комад од такове громаде, показује он да је крупно зрнасте структуре, дакле структуре гранита, али као цјелина блока он је баш тако шкриљав као што је шкриљава и подлога на којој лежи. Дефинитиван суд о тим стијенама даће детаљна микроскопска истраживања. За сад бисмо их држали прије гнајсом неголи гранитом.

Како су мјестимице уложени у слојеве гнајса слојеви тињчева шкриљца (микашиста), тако налазимо уложених слојева и кристаласта кречњака (мрамора). (Однос између слојева гнајса и слојева мрамора можемо особито лијепо посматрати у продужењу гнајснога масива од манастира Трескавца на исток према Козјаку. На источној страни 'Трескавца развило се ошироко седло, које се увалило између Трескавца и Црвенице. У доњим дијеловима састављена је Црвеница од слојева мрамора, који су овдје велике моћности; поврх мраморних наслага леже слојеви гнајса. Исте односе видимо и на брду Неврокоп код Плетвара, па даље под Козјак, где су се на источној страни Бабе (кота 1334) развиле силне масе гнајса, под којим леже слојеви мрамора. Гнајси Бабе врло су разнолики. У главном садрже од минералних саставака толику количину тињца (лискуна), да имају мјестимице лице тињчева шкриљца (микашиста).

егдје су то мусковитни гнајси, негдје биотитни; негдје се је уз мусковит развио и клорит па тако долази до развитка мусковитно клоритних гнајса. Нађе се гнајса, гдје су се глиненци (фелдшпати) развили као ситно зрње, које лежи уложено у тињчастој (лискунској) маси. Такви су гнајси на површини квргасти. (Овакови гнајси чине прелаз у порфирне, код којих су се глиненци порфирно развили у крупним индивидуима, који су уложени у мусковитој маси. анимљиви су мрамори Бабе. У Плетвару, испод Бабе, гдје су отворени каменоломи у мрамору, видимо да је то ванредан материјал, који се може

1) 1. се. (67.