Glasnik Skopskog naučnog društva

5 Минералошко-пешрографска проучавања између Прилепа и Кајмак-Чалана 273

да стварају на плохи М (100) упадајући кут (угао). Гониометријска мјерења показаће смјер којим су плохе срасле; можда смјером једне пирамиде» Много су чешћи сраслаци смјером плохе М (100). Дистен је тамномодре боје.

Гранати долазе уклопљени не само у дистену, него су и саставни дио самих тињчевих шкриљаца (микашиста). Развили су у ситним кристалима са плохама ромбоедра и делтоидског икозитетраедра. Боје су мрко црвене. Како су тињчеви шкриљци по својој шкриљавој текстури доста дробљиви, испадају из њих лако дистени и гранати, па свуда на тлу око оних стијена леже разасути кристали тих двају минерала; човјек их може за кратко вријеме накупити велику количину.

Искрсава одмах питање, није ли се уз дистен развио и стауролит, који је тако чести пратилац дистена те с њим и правилно срасте. Мени је доиста успјело наћи у неколико комада тињчева шкриљца уз дистен и кристале стауролита. (Они долазе измијешани са дистеном, али нисам нигдје нашао њихово међусобно правилно сраштање.

На пољу испод кристаластих стијена код манастира Прилепца нашао сам у оној множини гранатских и дистенских кристала и комад овећега кристала рутила. Мјерио је у обиму 1Зим, а у дужину Зим. Нема сумње, да тај комад кристала потиче из које пегматитске жиле, јер таквих жила налазимо по тамошњим гнајсима доста често. Налазимо их н. пр. у Честаку у непосредној близини манастира Прилепца. Пегматит се ту провлачи кроз гнајс. Од минерала налазимо у њему кремен (кварц), глиненац (фелдшпат) и мусковит као сталне саставке. Мусковит') се кадикад развио у тако великим листовима, да га ваде за техничке сврхе. Уз напоменута три пегматитска минерала развио се је у пегматиту код Честака и епидот. То су издужени кристали, испрутани на призматским плохама. Боје су сиве. Кристали епидота доста су велики; мјере 10 до Т5им, и доста су обилни. Више пута се лако избију из пегматита, јер не залазе у друге минерале, него као посве идиоморфни индивидуи леже утиснути између кремена, глиненца и мусковита, па кад их извадимо, остаје у пегматиту отисак као негатив епидотова кристала. (Свакако је појава тога епидота у пегматиту занимљива, ако станемо на стајалишта, да су пегматити постали дјеловањем пнеумотелитских процеса; према томе је и овај епидот пнеуматолисткога: постанка. Ми ћемо имати прилике такове епидоте проматрати и у другим пегматитним жилама, што смо их нашли у овоме гнајсном масиву.

„Дистене и гранате можемо слиједити у стијенама све до Честака; даље на југ према врху Две (Стене (кота 1468) налазимо гнајсе без дистена и граната. Дакако да је и свуда овдје иста слика као код Маркова Града. Пусте, голе стијене, без икакове јаче вегетације, осим маховина и лишајева тако, да и ту свагдје видимо слику сличну кршу у Хрватском Приморју и Далмацији. Големе громаде гнајса у најразличнијој форми, а највише кугласто заобљене, као да су постале кугластим лучењем, леже нагомилане једна до друге или једна поврх друге. Неке су и осамљене па као големе печурке дижу се са подлоге, која је састављена од слојева гнајса. Таквих блокова има на врху Две Стене. Не само да су блоквви гнајса заобљени од ерозијонога дјеловања воде, него се на њима виде врло често неке рупе, као да их је тко вјештачки издубао. Човјек не може постанак тих рупа другачије да разјасни, него да представи, како је у тим дијеловима морала стијена бити слабије отпорности него на другим мјестима. Можда је на мјестима, гдје се виде такове рупе и издубине, стијена лакше подлијегала атмосферскоме трошењу; можда су ти дијелови били и другога минералнога састава него ли су дијелови, гдје нема рупа; можда се на таким мјестима налазио претежито тињац (лискун), кога је вода, као листићави минерал, могла лако да испере. (Свакако је појава тих рупа, које налазимо на гнајсним блоковима, врло ннтересаитна и постанак њихов тражи ријешење.

ад од које овакове громаде одбијемо комад, види се да је јасне крупно зрнасте структуре, какову има гранит. Али кад посматрамо камену грамаду

') У овом крају зову мусковит момилок.