Glasnik Skopskog naučnog društva

276 Гласник Скопског Научног Друштва 8

се лако дробе у ситан пијесак попут неких доломита. Иза њих долазе биотитни гнајси, који се измењују највише са амфиболитом. Мјестимице су гнајси јако наборани. Према врху Кајмакчалана уступају гнајси тињчевим шкриљцима, од којих је изграђен и сам врх Кајмакчалана. Шкриљци су пуни ситних гранатних кристала.

Петрографски карактер планинског крај Прилеп— Кајмакчалан према изложеноме врло је једноставан. Свуда су се ту развиле стијене из формације

Фот. Др. В. С. Радовановић. 2. Порфироидни знајс с иншеркалацијом биошишног шкриљца, више Петалске Тумбе под Кајмакчаланом. Биотитни шкриљац прелази скоро у чисте слојеве биотита (између оба чекића), а у порфироидном гнајсу виде се порфирно развијени крупни кристали фелдспата. (Слојеви падају на СЗ-у (око 450), и у њима усјечена стара ерозиона површ супротног нагиба од пада слојева.

гнајса са претежитим гнајсом, који мјестимице својом зрнастом и крупно зрнастом структуром чини прелаз у гранитске или у гнајсгранитске стијене. Као саставни дијелови формације гнајса јављају се мрамори, тињчеви шкриљци и амфиболити; они леже уложени у слојеве гнајса а генетски су толико међу собом везани, да чине прелазе из једне стијене у другу.

(С обзиром на методе истраживања тешко је петрографу дати јасну слику некога краја у петрографском и минералошком погледу на основу самога проучавања на терену. Петрограф добива јасну слику о минералошким и петрограским односима појединих стијена тек на основи микроскопско оптичкога, кристалографскога и кемијског истраживања. За такова се истраживања треба добрано времена. Зато и ови извјештаји нису онакви, какови би били, да је било времена бар летимично прегледати оптичким методама сабрани материјал, они су више описна карактера не залазећи никако у природу стијена и њи-

хових минерала. Фран Тућан.