Glasnik Skopskog naučnog društva

9 Лингвисшичке белешке с пуша по Јужсној Србији 287

турски елеменат. Ако су имена сложенице, носе нагласак на задњем слогу првог елемента: Сарп ка (стегнуто за каја = мрка земља, на нашој спец. карти погрешно забележено Сирика), одатле адјектив Сарикаска Река; Алп чапр (= Алијина ливада), Ђдк дере (= зелена река). -

(Сонантно л даје овде оф: Запдлосане, одатле Заполшки рид, Запдлшка Река.

ж је и овде а: Дабница, поток, који иде кроз то село, зове се Дабнпчица. в међу вокалима испада: Трдскави, Саддина, Орбоеи (упор.и плур. дабо). х на крају постаје ф: Злашоврф.

У тим се именима нађе и трагова народне традиције. Тако доводе у везу Орушица (на карти Урошица, и овако се заиста чује: Урдшица) са царем Урошем (мој известитељ га изговара Оруш). Ието се тако у Маркову Граду прича за један локалитет, који се зове Испрдн (== исправен == усправан) камен, да га је Марко бацио.

Интересантна је деноминација поточића с водопадом заједно Сбшка под Бабом (на спеџ. карти кота 1334) између преседлине Плетвара и врха Козјака. Тај поточић долази из дубоко усеченог узаног (усек се зове Голема улица) седла. Долази дакле ол сешека (упор лат. сопјшет5), јер се ту стаче вода.

име самога града Прилепа интересантно је. На нашој територији није осамљено. Од Прилеп је изведеница Џрилепец, манастир и село неколико сати од Прилепа, куда је и пошла наша експедиција. Друго оваково име налази се код Новога Брда: Прилепац (сазтша РуеПерас а. 1424.) То је било мало утврђење за заштиту рудника и насеља Новог Брда. На подножју Новог Брда тече река Приљепница. Село Прилћњницу даровао је цар Лазар Раваници. Нема никакве сумње, да је реч словенска и да садржи у себи 5, на који упућује аромунски облик имена Прилепа још и данас: Рамгеар (Саргдап, Котали пота2 стр. 62, 137, 162) као и с у ПерХапоу код Византинаца. Деноминација стоји у вези с глаголом лбииши'). Метафоричка је дакле. Хоће се да се тим изразом означи терен или насеље, које се прислонило, „прилепило“ уз друго. Маркове Куле су на узвишењу којим се завршује планинска група Трескавца. ко ње је само поље. Марков Град је на подножју брда, на којем су Маркове Куле. Ту већ узвисина нагло прелази у поље. (Сама данашња варош Прилеп не стоји у вези са Марковим Градом, а познато је већ да је касније настала и узела исту деноминацију. Упор. сасвим исти случај у имену Вбсоко у Босни, које је било исправно само у средњем веку као назив града на брду. Место, које је под градом настало, звало се Г1од-Високи, јер је у пољу. У току времена ова је дистинкција напуштена и данас се место зове Високо, уза све што није ни на каквом узвишењу. Турски је облик имена Прилеп настао из слов локатива: вђ Прилбић > Ртерб (Метеџ 512 Рт!ербћ. „Одакле сир Из Прилепа).“

Најчишћи прилепски говор, како ми је речено, чује се у селу Пдрече. Али како нисам имао времена, да идем тамо, забележио сам само нешто. Пастир се овде зове штћлегар (ои што и паси се вика шћлезар), одатле и име соја Шплегдровци. Иначе се мушко јагње од годину дана зове шт леже, а женско ага (И је тамно). Добро је и ово да се забележи за ову балканску реч.

Вредно је забележити и назив порша „врата од авлије“, реч, која је веома раширена по Маћедонији, али је не знам географски омеђити'). Зацело неће потицати од лат. речи јер не би очекивали сачувано -ор-, а како Власи нису живели у сталним насељима, не верујем да је ова реч дошла у маћедонски говор из аромунскога, где се више говори изе неголи роагћд за врата

") Миклошић, „Џао. Омзпатеп аиз Арреџ. (ПепЕзесћтјеп бечке Академије, фил.-хист. кл. 23), р. 222. бр. 500. доводи име у исту везу и налази га и изван наше територије, у Чешкој: РтПеру (плурал) и Корушкој: Прилеп, напола германизирано у Ргтдђе!заогј.

>) Др. Радовановић је у Тиквешу и Рајцу свуда наилазио на назив порша у значењу

укапија, улаз у двор“ (ор. св. р. 523), а реч је честа и као топографско име (р. 168, 172, 275, 300, 303, 433). њ Р а 7“ |