Gledišta

vodnje M. S.): radne snage i sredstava za proizvodnju (kapitala)". Za određivanje ekonomskog i društvenog položaja radnog čoveka, odnosno radne zajednice u proizvodnom procesu bitno je, prema tome, u kojim društvenim oblicima se prisvajaju faktori proizvodnje. Ovaj metodološki prilaz nije netačan, ali nije dovoljan, jer oblik prisvajanja nije izolovan kompleks u društvenoj organizaciji pri\Teđivanja, a pored toga nije ni prioritetan, tj. onaj koji određuje. To je ono što je metodološki najvažnije, jer ovakav prilaz ima ograničenu analitičku vrednost, on se može primeniti samo u posebnim uslovima. Čeme ne vodi računa o tome, on ostaje dosledan ovakvom metodološkom prilazu i ističe da je za objektivan položaj radnika-upravIjača i njegovo učešće u procesu rada bitna njegova ~lična svojina nad njegovom radnom snagom" i „upravljanje društvenim sredstvima" (str. 1308). Na koji način se lična svojina nad radnom snagom uključuje u sistem socijalističkih samoupravnih odnosa? Objašnjenje se nalazi u sledećem tekstu: „Posmatrano s gledišta prakse, sve ukazuje da kolektivna društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju ne ukida radnikovu ličnu svojinu nad radnom snagom kao proizvodnim faktorom. Dok društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju ukida klasičnu prodaju radne snage kapitalističkom preduzetniku, lična svojina nad radnom snagom, iako u izmenjenim okolnostima, i dalje je uslovljava. To me navodi na tvrdnju da u našem privrednom sistemu postoji deformisani status radne snage kao kvazi robe ida takođe postoji kvazi tržište radne snage..." (str, 1320). „Prema tome, logično je reći da u našim odnosima radna snaga takođe ima neku kvazi vrednost, pogotovo kao kalkulativna veličina za svaku radnu organizaciju, što je za njeno ekonomsko odlučivanje neophodno. Naime, svaka tržišna privreda je istovremeno i cenovna pnvreda". ~ova kategorija cene radne snage nikako ne znaćl da je naš radnik još u najamnom odnosu, da je ta kategorija u suprotnosti sa radničkim saraoupravIjanjem" (str. 1321). Iz ovako definisanog položaja radnog čoveka u samoupravnim uslovima privređivanja, u uslovima društvenog prisvajanja sređstava za proizvodnju Čeme izvodi svoje zaključke u vezi sa raspodelom dohotka. Pre svega, pošto radnici nisu vlasnici sredstava za proizvodnju, već samo radne snage, „lični dohodak predstavlja za radnika pr i m a r nu, neposrednu i time reprezentativnu pobudu u pogledu poslovnih odluka i u pogledu njegovog većeg rađnog napora". Dohodak privredne organizacije i ušteda tog dohotka (verovatno deo namenjen fondovima) za njega su „takođe privredna pobuda, ali samo kao posredna, izvedena, više kao pomoćno sredstvo za moguće sutrašnje prisvajanje još većeg ličnog dohotka" (str. 1308). Radnik-upravljač bi jednako tretirao oba dela dohotka samo kad bi bio „fizički suvlasnik ušteđenih, odnosno akumulisanih sredstava u predu-

141

METODOLOŠKB I DRUSTVENE OSNOVE TEORIJE RASPODELE DOHOTKA