Gledišta

rešavati. Cak i kada prema ovoj tezi ne lxi imali rezerve, postavilo bi se pitanje njene realnO’Sti. Rezerve, međutim, moraju postojati dok se ne prečisti pitanje o čemu je, u stvari, reč. Prenošenje u proizvodnji več primenjene tehnologije može se realizovati 'kupovinom licenci, ali to po svom karakteru nije predmet naučnog rada. No, postoji i korišćenje stranih naučnih rezultata, što je od vrlo velikog značaja naročito ako se posmatra kroz prizmu nacionalnih uslova. Imajući u vidu da nova otkrića ne ostaju dugo tajna i da u momentu kada je priroda otkrića postala opštepoznata, uslovi proizvodnje opredeljuju zemlju koja će to otkriće najefikasnije iskoristiti. 10 ) Međutim, korišćenje ove vrste rezultata i za takvu zemiju moguće je jedino pod uslovom da u krilu privrede postojd istraživački rad na visokom nivou, koji je sposoban da i sam dođe do originalnih i novih otkriča. Podrobnija analiza mogla bi samo umnožiti argumente koji bi učvrstili zaključak da je istraživački vakuum u privredi imao, pre svega, nepovoljne posledice na privredu. U toj svetlosti ni tehnički progres ne izgleda mnogo perspektivan, dok insistiranje na modemizaciji proizvodnje ne deluje dovoljno übedljivo i realno. No, posledice se nisu ograničile jedino na privredu, već su tangirale i razvoj čitave nauke. Time što je izostalo neposredno istraživanje u privredi, nauci u SFRJ je uskraćeno najšire i najdinamičnije polje razvoja. Generacije mladih d darovitih Ijudi nisu dobile šansu da se oprobaju na tome polju i uključe u dstraživački rad. Rasipanje mladih talenata, tu zabrinjavajuću pojavu sa kojom se sučeljava naše društvo, treba posmatratd i kroz prizmu suženog polja za razvoj nauke. Ovo sužavanje se mora shvatiti u apsolutnom smislu, budući da van privrede nisu stvoreni naučni potencijali u kadrovima i opremi, koji bi se naknadno mogli organski povezati sa privređom, kao što je to u SSSR, gde ti potencijali realno postoje, ali se ne nalaze uvek na pravom mestu. Nedostatak istraživačke funkcije u privredi imao je ozbiljne posledice na nedovoljnu efikasnost nauke i adekvatnu raspodelu zadataka između aktera istraživanja. Apsurđno je bilo očekivati da nauka bude produktivna i efikasna na području gde se uopšte ndije razvila. Pokušaj da dnstituti i univerziteti popune prazninu u privredi, najčešće se sveo na povremene d neredovne usluge stručno nedovoljno ekipiranoj privredi u rešavanju rutinskih problema proizvodnje. Instituti su realno ograničeni u svojim mogućnostima da nadoknade nedostatak istraživačkog rada u privredi, kako zbog orijentaoije na šire probleme, tako i zbog ograničenosti svojih kapaciteta. Ako se saradnja između instituta i privrede ipak razvila u određenom stepenu, razloge treba tražiti u susretnom interesu privrede, koja je nastojala da

10 )Kindleberger navodi instruktivan slučaj sa tranzistorima, koji su pronađeni u SAD. Ova zemlja se samo kratkotrajno koristila prednostiraa sopstvenih otkrića, da bi übrzo bila prinuđena da primat prepusti Japanu, koji je raspolagao povoljnijim uslovima za efikasnu realizaciju u proizvodnji. Da bi paradoks bio veći SAD su postale neto uvoznik sopstvenog pronalaska (Charles P. Kindleberger, ..Foreign Trade and National Economy", Ne\v Haven and London, Yale University Press, June 1963, str. 93).

18

DR KOSTA MIHAILOVIĆ