Gledišta

sistemu jer bi to predstavljalo neposredni podstrek da se na daljoj i dubljoj razradi ove pravne grane otpočne da radi što brže i odgovornije. U današnjim uslovima odredbe o konkursu samo su aneksni odeljci nekih zakonskih tekstova u kojima su elementi konkursnog prava samo rudimentarno dati bez izdiferenciranih pojmova i preciziranih stavova. To i objašnjava pojavu mnogih zloupotreba u konkursnoj proceduri, koje se mogu ukloniti ili sprečiti ako se konkursno pravo razvije, konstituiše i afirmira kao nova teorijska disciplina i kao skup osobenih normi koje čine jednu zasebnu celinu u našem pravnom sistemu. U tom kontekstu, tretiranjem uslova konkursa i karaktera konkursnog postupka kao isključivog vida svog praktičnog i teorijskog posmatranja, kao i podrobnog i kompleksnog zakonodavnog zahvata, konkursno pravo bi izgubilo status sporedne, uzgredne, aneksne i gotovo manje važne pojave (pojave koja postaje nužno zlo, formalnost čija je sadržina data izvan njenih stvarnih dimenzija). Na taj način, preko konkursnog prava, kao pojave koja je sistematski data, naša pažnja bila bi usredsređena na suštinske institucije konkursa i složene ciljeve koji su tom institucijom određeni. U takvoj svetlosti, postavka da konkursno pravo predstavlja odeljak radnog prava i da ta dimenzija čini dovoljnom pretpostavku za određivanje položaja konkursnog prava u pravnom sistemu, po našem mišljenju, više je netačna nego tačna, a sasvim je sigurno da predstavlja koncepciju koja objektivno umanjuje značaj svih onih društvenih vrednosti koje se kroz punu primenu konkursnog prava žele da ostvare. Po našem mišljenju primena konkursnog prava nije samo put za zasnivanje radnog odnosa; ona je nešto mnogo više od toga. Naim e, ko nkursno pravo treba da ostvari ustavno načelo o pravu na rad svakog građanina l ): a pravo na rad nije isto što i radno pravo. Stoga, ako se danas često govori da je pravo na rad jedna ustavna deklaracija, onda treba reći da je ono dobrim delom dobilo takav karakter jer konkursno pravo nismo afirmirali kao jednu zasebnu granu u našem pravnom sistemu. Ta činjenica što mnoge ustanove konkursnog prava treba tek tražiti, uobličavati, dopunjavati, razrađivati, usavršavati i razvijati ni u kom slučaju ne govori protiv osamostaljivanja konkursnog prava. Baš, naprotiv, ta činjenica gotovo imperativno govori sve više o potrebi njenog što bržeg i neophodnijeg osamostaljivanja. Osim toga, mnoge ustanove, kao što je samoupravno pravo (i samoupravljanje u užem smi-

‘) Ćl. 10. Saveznog uslava glasi: ~Svakom građaninu su pod jednakim uslovima dostupni svako radno mesto i svaka funkcija u društvu."

49

KONKURSNO PRAVO