Gledišta

od strane egzistencijalista, koji mu zameraju da se ne bavi problemima konkretnog čoveka hic et nunc? Deplasirane su zato što se marksizam (pre svega Marksov marksizam) doista bavi tim problemima. Tako nešto zameriti marksizmu se može ako se ima u vidu samo jedna njegova varijanta, naime, staljinizam. Naravno da ne treba prenaglašavati značaj ove analogije. Time hoću da kažem da ne treba logički pozitivizam (sa etiketom da je antifilozofija, etiketom koja je, inače, umnogome adekvatna), prosto odbaciti bez temeljnog poznavanja. Takav način kritike logičkog pozitivizma je u suštini identičan sa načinom kritike tradicionalne filozofije od strane logičkih pozitivista. Možemo li, kao što se to čini u Pejovićevoj knjizi „Protiv struje”, reći; „Zar već nije vrijeme da i logički pozitivisti jednom nauče što je to suvremena znanost" i istovremeno biti objektivni i nepristrasni? U celoj Pejovićevoj knjizi vidno je poboljšanje kvaliteta interpretacije ukoliko se ide od „znanstvenih” filozofija (Kamap, Rasel) ka „neznanstvenim” filozofijama (Jaspers, Sartr, Hajdeger). Malo pažnje je, ipak, posvećeno genezi egzistencijalizma, kao i analizi značenja termina ~egzistencija" koji tako često upotrebljavaju egzistencijalistički filozofi. Termin „egzistencija” vodi poreklo od Kjerkegora, koji ga je prvi sadržaino odredio u egzistencijalističkom smislu, ali on od Kjerkegora do Hajdegera prolazi kroz jednu evoluciju značenja bez čijeg razumevanja se ne mogu razumeti ni filozofije u kojima on figurira. Za Kjerkegora ne postoji način da se egzistencija izrazi u racionalnim kategorijama, pa on zato u opoziciji prema Hegelu tvrdi da se egzistencija ne misli, već ž i v i. Ta iracionalistička crta Kjerkegorove filozofije je u većoj ili manjoj meri prisutna gotovo kod svih egzistencijalista. Hajdeger, koji

je pretrpeo i uticaj Kjerkegorove filozofije, služeći se fenomenološkim metodom, došao je do jednog određenja pojma egzistencije kojim je mislio da se distancira od ostalih filozofa egzistencije. Budući da smo bačeni u jedan apsurdan svet, misli on, imamo da biramo između beznadnog očajanja i povlačenja u najdublju unutrašnjost našeg bića, u egzistenciju. Čovek kao puko neposredno postojanje još nije egzistencija. Modusi neprave egzistencije koji se mogu izraziti onim bezUčnim ~se” kvalitativno se razlikuju od prave egzistencije, u koju se može stupiti samo napornim samoistrzavanjem iz svakidašnjice. Suština neposrednog postojanja, tj. čoveka, prema Hajdegeru, leži u njegovoj egzistenciji. Naravno da se ovim ne iscrpljuje analiza značenja termina ~egzistencija", jer se o tome može napisati čitava monografija. Iz ovoga što je napisano može se videti kako se problemi logičkog pozitivizma i egzistencijalizma veoma malo ili nimalo dodiruju. Marksizmu, i to onom autentičnom, po problemima koje tretira mnogo je bliži egzistencijalizam nego logički pozitivizam, ali su razlike u rešavanju tih problema ogromne. Nije nimalo slučajno što se Sartr u poslednjim svojim delima deklariše kao marksist i pokušava da izvr.ši sintezu marksizma i egzistencijalizma. „Suvremena filozofija Zapada” je knjiga koja nam pruža informacije o idejama i životu onih Ijudi koji kreiraju osnovne tokove filozofije našeg doba. Po svom sadržaju (koji se sastoji iz lepo stilizovanih monografija i izvrsnog izbora tekstova savremenih filozofa) ona može biti neka vrsta uvoda u savremenu filozofiju sa marksističkog stanovišta. Ipak, ovakva knjiga, s obzirom na težinu zadatka koji obavezuje sam naslov, nije uspela da izbegne neke druge nedostatke, osim onih koje sam već pomenuo. Prvo, autor nas u uvodnom eseju obaveštava da ovaj pri kaz ~ne dodiraje nastajanje nihilizma i izbijanje simpto-

325