Gledišta

dmštva i pripadnosti različitim socijalnim kolektivima i gmpama i sl. Ali on nigde ne vrši analizu indi\ddualnog ponašanja koje bi bilo određeno unutrašnjom prirodom individue, bilo da se to ponašanje ispoljava u međusobnom kontaktu dva ili više pojedinca, l3ilo da je reč o ponašanju individue u gmpi, tj. kada veća grapa Ijudi u datom trenutku deluje zajedničM, ali je za objašnjenje njihove aktivnosti potrebno poznavati lične motive njihovog delovanja. lako stalno govori o individui, ličnosti, Parigin ne uvodi pojmove ni situacije kojima bi objasnio individualne reakcije pojedinaca a koje ne možemo zaobići ako želirno u potpunosti da objasnimo ponašanje čoveka u gmpi. Zanemamjući ovaj aspekat, u odeljku o Hčnosti Parigin govori samo o socijalizaciji čoveka (tj. o mestu individue u draštvu koje zavisi, pre svega, od rada i socijalnog opštenja), o socijalnoj sredini (koja ima odlučujuću ulogu u formiranju čoveka i određuje sve stra ne i ispoljavanja njegbvog života), zatim govori o konformdzmu i izjednačavanja Hčnosti (kao o zavisnosti čoveka od nonni i pravHa ponašanja koja vladaju u draštvu i koja su na određeni način u vezi sa nivoom razvoja celokupnog sistema sooijalnih odnosa), o buržoaskom individualizmu i o otuđenju (nastali kao rezultat pojave i razvoja kapitahstičkih odnosa i kao produkt rada u kapitalizmu) i sl. Prema tome, iako je ličnost jedan od polaznih problema socijalne psihologije, ipak je, smatra Parigki, grupa a ne ličnost, osnovni objekt socijalne psihologije. Ovo tvrđenje zasniva se na sledećem: prvo, ispoljavanje kvaMteta i osobina Hčnosti u značajnoj meri zavise od toga da li ona deluje u uslovima izolacije ili u atmosferi direktnog kontakta sa dmgim Ijudima („... u gmpi čovek oseća, prima, preživIjava i ponaša se dragačije nego kada je sam”) i, drago, psihološke karakteristike različitih socijalnih gmpa ne mogu se svesti na sumu psihičkdh osobina individua koje sačinjavaju gmpu („ ... ko-

lektiv nije prosta suma ličnosti, već rezultat uzajamnog dejstva Ijudi, i zbog toga oni imaju svoje kvalitativne karakteristike, svoje zakonomernosti nastajanja i razvoja”). Zbog ovoga Parigin govori o „strukturi opštenja”, gde razlikuje tri osnovna momenta u -procesu komuniciranja: 1. načini uticanja, 2. načini uzajamnog uticanja i saradnje u procesu komuniciranja i 3. načini odraza uticanja i uzajamnog dejstva (saradnje) u procesu komuniciranja. Možemo zameriti Pariginu što on, iako stalno ističe činjenicu da je ponašanje pojedinca pod uticajem grupe i da je uslovIjeno grupom, svoje tvrđenje ne može da potkrepd primerinrn ili da odgovori na pitanje koliko je duboko neka grupna akcija izmenila stvame motive individualnog ponašanja i sl. On ne raspolaže ispitivanjima o tome kakav je učdnak gmpnih faktora niti bilo kakvlm ispitivanjima na grupnom nivou. Kada govord o instituoionalnom nivou na kojem pojedinac reaguje kao član jedne organizovane dmštvene gmpe ild kao predstavnik dmštvenih normi i pravila (psihologija klase, psihologija naroda, psihologija male grape), Paiigin se služi poznatim citatima iz dela klasika marksizma, koje ovde nije potrebno posebno interpretirati. PRIMENJENA SOCIJALNA PSIHOLOGIJA Mnogi razlozi, kćiže Parigin, govore u prilog potrebi da se danas, kada je socijalna psihologija ponovo stekla pravo na život i razvoj u Sovjetskom Savezu. podrobno prouče psihološke strane razhčitih oblasti društvenog života, kao što su, na primer, psihologija proizvodnje, psohologija političkog života, psihologija prava, religije, etnička psihologija i sl. Ovakva ispitivanja nužna su „ ... ne samo radi shvatanja pokretačkih snaga istorije već i radi postizanja savršenijih i efektivnijih odnosa u društvu”. Mogućnosti primenjene socijalne psihologije kao sredstva

1035