Gledišta

ta, tj. u posledicama koje elite proizvode u celokupnom društveno-političkom uređenju pojedinih zemalja. Tako autor dolazi do trađicionalne sheme o zapadnim društvima, koja imaju razvijen demokratski sistem, jer elita u ovim društvima dozvoljava postojanje opozicije, i istočnim, socijalističkim, u kojima karakter elite na vlasti ne dozvoljava demokratski razvoj ovih zemalja. Izuzetak je jugoslovenski sistem, što autor detaIjnije ne obrazlaže, već samo konstatuje u fusnoti. U ovom momentu nije potrebno naglašavati koliko ovakav stav i celokupno razmatranje Civog pitanja izgleda površno, nenaučno i neobjektivno. Interesantno je da autor uzima u obzir i razlike koje postoje između ovih društava u pogledu izvora dohotka i konstatuje da razlike u bogatstvu ne dovode do diferenciranja u socijalističkim društvima, kao što je to slučaj u kapitalističkim, ali se ovoj razlici daje drugorazredan značaj. Postojanje srednje klase u kapitalističkim zemljama koja crpe svoj dohodak uglavnom na bazi rada, a s druge strane postojanje izvesnih privilegovanih slojeva u socijalističkim zemljama (misli se, pre svega na stručnjake) čini da se razlike u ovom pogledu üblažuju i da dolazi do odstupanja i na jednoj i na drugoi strani u pogledu kriterija na osnovu kojih se vrši raspodela materijalnih dobara. Sa prethodnim razmatranjem o sličnosti i razlikama u stmkturi i političkom uređenju ovih dmštava neposredno je u vezi pitanje odnosa klasnog_ i političkog momenta i pitanje konflikata u savremenim društvima. I ovde autor polazi od Marksovog shvatanja pojma „vladajuće klase”, koji sadrži jedno bitno određenje posedovanje političke moći i vlasti. U tom smislu klasna podela se kod Marksa izražava kao podela vlasti, a klasni kon flikt ima, pre svega, značenje političkog konflikta, borbe za vlast. Postavlja se pitanje koliko su ove pretpostavke adekvatne i relevantne za savre-

menu konstelaciju odnosa u kapitalističkim društvima? Koliko buržoazija zaista poseduje vlast i koliko je proletarijat zaista revolucionaran u težnji da joj oduzme tu moć? Po autorovom mišljenju, u ovom pogledu su se desile značajne promene od vremena kada je Marks živeo, a pre svega kao posledica razvoja političke demokratije, centralizacije upravljanja i jačanja državne moći i promene u odnosima između Promena se zapaža utoliko što se ni za današnju buržoaziju ne može reći da je vladajuća klasa u Marksovom smislu, niti je radnička klasa u toj meri revolucionama da želi oružjem da osvoji vlast. U svakom slučaju, obostrane promene utiču na üblažavanje klasnog konflikta koji ni približno nije sličsm onome u Marksovo vreme. U ovom momentu čini nam se neophodno da upozorimo da autor dalje uopšte ne obrazlaže svoj stav o iščezavanju buržoazije kao vladajuće klase u Marksovom smislu. On se zadovoljava da ukaže na promenu u stavu i ponašanju buržoazije koja se više ne obračunava na brutalan način sa svojim protivnikom. Ali da li je to dovoljno da bi se tvrdilo da ona nije više vladajuća klasa? U daljem razmatranju, autora, pre svega, interesuje _ pozicija radničke klase i njeno ponašanje. Kakve su se promene desile u pogledu ciljeva radničke klase; postoji li kod radnika svest o pripadnosti svojoj klasi, ili je, pak, reč o jednoj potpunoj transforma ciji u kojoj radnička klasa doživljava identifikaciju sa celim društvom i prihvata standarde i vrednosti buržoazije, te se na taj način potpuno odriče svojih revolucionarnih ciljeva, a samim tim u društvu iščezava svaki konflikt. U nekim zapadnim naučnim krugovima vrlo je popularna teza o „poburžoaciji” radničke klase, do čega dolazi usled povećanja standarda radnika. Botomor. međutim, pokazuje punu kritičnost prema prihvatanju takve teze, smatrajući