Gledišta

proučavanju koje bi omogućilo sdntetički pristup i povezivanje znanja o različitim aspektima neke pvojave koje proučavaju različite naučne discipline. Na taj način se žeh ponovno uspostavljanje celovitosti koja je, često veštački, bila narušena. Cemu onda parcijahzadja znanja i da h ono pruža bolje poznavanje i dubIje objašnjenje ako se izlaz ponovo traži u jednom celovitom pristupu? Međutim, nije cilj ovog izlaganja da se govori o prednostima i nedostacima parcijalizovanog znanja i interdisciplinskog pristupa, već samo da skrene pažnju na ta pitanja s obzirom na konkretnu temu o kojoj je reč. Naime, ako I. Leandrov smatra da je osnovna uloga sredstava masovnog komuniciranja u prezentiranju sadržaja informativnog, rekreativnog i obrazovnog karaktera da bi se izazvale oc&eđene reakcije Ijudi, teško je onda zamisliti postojanje naučne discipline o masovnoj komimikaciji nezavisno ih, čak, i u okviru proučavanja javnog mnenja. Sredstva masovne komimikadje imaju smisao svog postojanja samo kao integraini deo jedne šire oblasti javnog mnenja koje je opet, zbog svoje složenosti, predmet pre svega, sociološklh istraživanja. Sistem masovne komunikacije se i proučavao, do sada, sa gledišta njegove mogućnosti uticaja na javno mnenje. Međutim, čak i za pristalice ideje o stvaranju naučne discipline o masovnoj komunikadji, ova studija ne daje dovoljno naučne građe za takav zahvat. Naime, uz pretpostavku da stepen teorijske razvijenosti jedne nauke zavisi od broj a i sadržinskog obima već proverenih iskustvenih uopštavanja i nekih opštijih znanja (naučnih zakona i užih teorija), moramo primetiti da su mnoge navedene pretpostavke i teorijski pokušaji uglavnom odbačeni kao neadekvatni ih nedovoljno razrađeni i provereni. Cak ukohko bi se zadovoljili d prvim stupnjem u razvoju neke nauke kad je karakterišu, pre svega, određeni klasifikacij ski okviri za sređdvanje iskustvenih podataka i nekoliko opštih teo-

rijskih pretpostavki koje nisu još proverene, mora se priznati da ni u tom slučaju ne vidi- . mo jasno sistematizovane i eksplicirane takve klasifikadjske okvire u koje bi se razvrstalo obilje materijala o kom autor govori. Mora se dalje primetiti da pisac ne anailzira u dovoljnoj meri i na rezultatima konkretnih istraživanja različite uloge sredstava komundkacije, već se zadržava samo na opštim konstatacijama. U potpunosti ■ nedostaje analiza korišćenja ovih sredstava za manipulisanje javnim mnenjem u oba svetska rata i danas, kada se najsuptilnije psihološke metode primenjuju u pridobijanju masa za ostvarivanje ciIjeva pohtike, privrede i sl. Izostavljeno je i razmatranje specifičnog uticaja sredstava masovne komunikacije na oblikovanje javnog mnenja u sklopu drugih činilaca. U drugom delu studije prethodno izlaganje je dopunjeno i analizom javnog mnenja. Zanimljivo je autorovo gledište, koje se može prihvatiti, da se sredstva komunikadje obraćaju masovnom auditoriju a da se „javno mnenje formira na nivou koji odgovara karakteru problema o kome se izjašnjava” (str. 76). Nekada je to problem uže društvene sredine kada se javno mnenje kristalizuje u procesu ličnih i međugrupnih kontakta, a kada se problem javi na globalnom planu, sredstva ma- ' sovne komunikacije uzimaju šire učešće u njegovom formiranju. Institucionalna mogućnost slobodne diskusije i razmene mišljenja je preduslov za formiranje javnog mnenja iako se ono stvara i postoji i kada ovaj uslov nije zadovoljen. Autor navodi niz podela javnog mnenja prema načinu izražavanja, stepenu ostvarene saglasnosti, njegovog odnosa prema problemu o kom se izražava, stepenu dinamičnosti itd. Nešto šire on razmatra i pitanja: o okvirima komuniciranja sa stanovišta formiranja javnog mnenja, zatim razhčitu ulogu Ijudi u tom procesu i činioce koji ulaze u sam tok formiranja javnog

1238