Gledišta

proleterski kadrovi pomognu njihovim zbližavanjem sa „'Saputnic-ima’'. Ta rezolucija ipak nije imala dugotrajniji efekat; posle isMjučenja Trockog iz partije 1927. godine, koji je imao pristalice i u književnosti i branio „saputnike”, naročito u godinama početne kolektivizacije i s lim u vezi ,;raskulačivanja”, ekstremisti su ponovo krenuli u ofanzivu i uskoro zauzeli vodeče pozicije (vrhunac njihove moći predstavljao je Međunarodni kongres proleterskih pisaca, održan u Harkovu 1930. godine). Ekstremisti su uspeli da diskredituju Pilnjaka i odnesu pobedu nad umerenom grupom „Pereval” (Prevoj), koja se nije zadovoljavala publicističkom i često neukom propagandom, već je, zalažući se za zbližavanje proleterskih pisaca i „saputnika", u prvi plan isticala umetničko majstorstvo. Pokazalo se, međutim, da ekstumizam proleterskih pisaca d njihovih organizacija krije u sebi opasnost osamostaljivanja van kontrole države i partije. I tako je dve godine posle Harkovskog kongresa doneta nova rczolucija ,-0 reorganizaciji umetničko-književnili udruženja”, čime je, u stvari, književnost stavdjena pod direktnu kontrolu partije i države, jer su njom sve literarne i umetničke grupe bile uk-nute. U tim godinama počeio se raditi na izgrađivanju teorije „socijalističkog realizma” od tada jedinog priznatog književnog metoda u Sovjetskom Savezu. Treba reći da u to vreme koncepcija ove teorije još nije bila potpuno izgrađena i da je na I kongresu sovjetskih pisaca 1934. godine, na kome je ona defnitivno usvojena, bilo u tom pogledu razmimoilaženja (od ortodoksnog Ždanova, preko Buharina i Radeka, do Maksima Gorkog), a d u inostranstvu je od strane progresivnih intelektualaca bila različito tumačena.s) Ovu metodu Ždanov je okarakterisao kao „prikazivanje stvarnosti u njenom revoluc onarnom razvitku radi idejnog prevaspitanja i odgajanja trudben-ika u socijalistickom duhu”, Ovakvo shvatanje <postalo je merodavno za ceo dalji razvoj sovjetske književnosti. Industrijalizacija, a naročito kolektivizacija u Sovjetskom Savezu, pre svega način na koji se sprovodila, imale su za posledicu povećan uticaj birokratije i sve veće naglašavanje uloge vođe Josifa Visarionoviča Staljina, koji se počeo maltene slaviti kao božanstvo. Takozr'ani „kult Staljina” u stvari je prodzvod ove birokratije, -pa bi se ta pojava mogla označiti d kao „kult birokratije”. Bez obzira na to što je opozioija u partiji bila razbijena već krajem dvađesetih i pocetkom tridesetih godna strah od promena, a d međunarodni događaji (na primer, ulazak Hitlerove vojske u Rajnsku oblast 1936. godine, „Anšlus” Austrije 1938. itd.) uslovili su pojavu koja je u istoriji dobila ime „velike čistke”. Strah od potencijalne alternativne vlade, kako smatra Isak Dojčer u svojoj knjizi o Staljinu, sumnjičenje Zapada da sprema zaveru protiv SSSR-a, i s tim u vezi želja da se sprovede brza industrijalizacija i kolektivizacija uz

P, članak Karela Tajgea, Sovjetsko književno stvara!, I Prosve^ a B?o I g Ld" , l9 h 53:° mana 1 Dn6Vnik P° S,

1751

PARTIJA I KNJIŽEVNOST O SOVJETSKOM DRUSTVU