Gledišta

kome je ne samo osudio Sinjavskog d Danijeia već izrazio svoje žaljenje zbog „blagih” kazni (Sinjavski je osuđen na 7, a Danijel na 5 godina strogog zatvora). 6 ) U tom polujavnom dijalogu, jer je on veoma retko ili veoma jednostrano dolazio do stranica sovjetske štampe, sedamnaest pisaca, članova partijske organizacije (od ukupno 700) potpisalo je protestna pisma upućena višim sovjetskim partijiSikim forumima. Kriza u Cehoslovačkoj samo je übrzala ovaj proces. Od ranoprolećnog Plenuma CK KPSS ove godine rukovodstvo partije pošlo je u oštru ofanzivu protiv ovakvog dualizma mišljenja, u težnji da po svaku cenu očuva idejnu monolitnost i kontinuitet. Prvi sekretar partije Brežnjev optužio je 29. marta „ideološki nezrele” pisce i izjavio da se ne mogu nadati da će 'ih mimoići kazna, a funkcioner u Savezu pisaca Tepljugov upozorio da se ~ne mogu tolerisati ispoljavanja ipolitičke bezbrižnosti, lakomislenosti i nezrelosti”, jer njihovi nosioci dolaze u sukob sa Statutom sovjetskih pisaca. Najavljena je oštra ideološka borba sa nosiocima „rev'izionističkih” pogleda i svega onoga što, po mišljenju partijskog rukovodstva, dolazi u sukob sa učenjem marksizma-lenjmizma i sa koncepcijom „proleterskog intemacionalizma”. Veoma je poučno čitati ideološkoprogramatske članke u Literaturnoj gazeti, naročito od ranog proleća ove godine. U njima se sve više ističe potreba borbe protiv buržoaske ddeologije i savremenog ~re\dzionizma” i sve više naglašava potreba pozitivnog ocenjivanja uzlaznog puta kojim je u svome razvitku išla sovjetska književnost. Razobličujuća dela kao što su bila Solženjicinov ledan dan Ivana Denisoviča (1962) ili Bondarvljeva Tišina (1963) više se ne objavljuju niti se piše o narušavanju zakonitosti u vreme „kulta ličnosti”. laxo se Staljinovo ime još veoma retko, d to većinom u vezi sa drugim svetskim ratom ipominje, ipak izgleda da su XX i XXII kongres partije sa razvenčavanjem Staljina za sada stavljeni u arhivu (prema najnovijim vestima izgleda đa se sprema podizanje spomenika Staljinu na njegovom grobu u Kremlju). Kampanja koju je Literaturna gazeta vodda i još danas vodi protiv protagonista libei alnog kursa u čehoslovackoj književnosti, filozofiji i pubiicistici i polemika s njima (V. Havelom, J. Prohaskom, V. Blažekom, M. Hiblom, M. Kunderom, L. Vaculikom, I. Fibihom, P. Pithartom, J. Valkom, M. Jungmanom, E. Goldštikerom, J. Hanzelkom, L. Mnjačkom i drugima) samo je još jedan dokaz o postojanju težnje da se za sve

• 8) . N j. XVm ? o ngresu Partije, na kome je bio delegat, Solohov se ovako [zraz 10 o rezultatima ~cistki": ~Kao i svi sektori našega života sovietska Mi Jl s™' T’ - p 2 st< v se l zt l a V! la °d neprijatelja postala je zdravija’i jača . . i boiT ali čftav Vl nL ?d š ? IJun f i faslst >žkih agenata, neprijatelja svih vrsta TTTT č ovaj gad ->. SVI oni ' u Stvan, i msu bili ijudi niti pisci u S^v^r 0111 smislu ove reci. Oni su jednostavno bili paraziti koii su se ?dd sovh. Z fs Z H’ I r.?< : UnokrVni ? rgan ! zarn sovjetske književno?ti." Izjavivši da čecifistl° TTTTT 6 P ri P ada l u sentimentalnoj vrsti zapadnoevropskih pa-TnSgo čT.TTf'jTveč^oučflo” na J sfav hemji sovjetski pisac, Solohov je posle Stah'inove smrti

1757

PARTIJA I KNJIŽEVNOST U SOVJETSKOM DRUSTVU