Gledišta

progresivne inteleiktualce, naročito u socij alistiokim zemIjama, utvrde obavezne ideOloške norme. Da bi se to postiglo, održavaju se mnogobrojni sastanoi širom zemlje na kojima se ističe potreba idejne monolitnosti i osuđuje „otpadništvo” sve u skladu sa praksom koja je u Sovjetskom Savezu uobičajena još od tridesetih godina. Na tim sastancama prihvataju se defcreti rukovodstva, obaveze, donose rezolucije itd. Stampa je mobilisana i na taj način što donosi pisma čitalaca koji ovafcve odluke odobravaju i time se uz nemoguonost dobijanja bilo kakvih drugih informacija sa strane veoma utiče na javno mnenje. U kojoj meri će ta nastojanja uroditi plodom i u redovima intelektualne elite Sovjetskog Saveza teško je reći. Jedno je, međutim, sigumo da poslednjih godina prisustvujemo jednom fenomenu koji nije bio poznat od tridesetih godina. Ako je velika „čistka” prolazila bez većih otpora i uz vcdjno Md nevoljno, iskreno ili neiskreno, ali, svejedno, odobravanje čak A. Tolstoja, B. Lavrenjova, J. Svarca, Vs. Ivanova, J. Tinjanova, ako se niko nije našao da svojevremeno protestuje protiv isključenja iz Saveza pisaca Ahmatove i Zoščenka 1946. godine, protiv antikosmopolitske i antisemitske hajke s kraja četrdesetih i početkom pedesetih godina, ako je još dodeljivanje Nobelove nagrade Borisu Pastemaku naišlo na masovnu osudu u redovima sovjetskih pisaca, i to često veoma istaknutih, od slanja u progonstvo pesnika Josifa Brodskog 1965. i hapšenja niza naročito mlađih intelektualaca i njihovog upućivanja u psjhijatrijske bolnice i progonstvo (V. Tarsisa, A. Jesenjina-Voljpina, Narice, Bukovskog, Dobrovolskog, Osipova, V. Batševa, Galanskova, Ginzburga i dr.), a naročito od suđenja Sinjavskom i Danijeki, situacija se očigledno promenila, o čemu svedoči d nedavna demonstracija grupe mlađih intelektualaca na Crvenom trgu, koja je javno manifestovala svoje neslaganje sa intervenoijom u Čehoslovačkoj. Jasno je da su akteri ovih akcija morali računati sa posledicama koje će ih pogoditi, a prema izjavi M. Friša, u jednu psihijatrijsku bolnicu zatvoren je nedavno i Solženjicin. 7) Ta situacija dobila je karakter krize, koja očigledno ne može da zadovolji ni jednu ni drugu stranu. Bilo bi preterano i netačno reći da je došlo do ponavljanja događaja iz tridesetih i četrdesetih godina. Represalije su pogodile uglavnom mlađe i još nepoznate intelektualce i umetnike zbog ilegalnog objavljivanja svojih dela u zemlji i nedozvoljene publikacije u inostranstvu (na primer, slučaj sa Ginzburgovom Belom knjigom o delu Sinjavskog i Danijela, 1966). Presude se donose javno i na osnovu zakona, ah je taj zakon pooštren naročito kad u njega treba uklopiti navedene prestupe ili takve kao što je učestvovanje u mirnim đemonstracijama (npr., demonstracije SMOG-a kojim je traženo oslobođenje Narice, Bukovskog, Osipova i Brod-

7 ) Prema podacima Londonskog biroa Internacionalnog PEN kluba, u Sovjetskom Savezu trenutno ispaštaju političke kazne sledeći pisci: Julij Danijel, Jurij Galanskov, Aleksandr Ginzburg, Aleksej Dobrovolski, Bohdan Horin, Svjatoslav Karavanski, Mihailo Masjutko, Valentin Moroz, Mihailo Osadči, Anatolij Sevčok i Vjačeslav Cornovol. Pada u oči priličan broj ukrajinskih imena.

1758

MILAN TABAKOVIC