Gledišta

Albanija). Vrhovna ideološka instanca, pozivajući na budnost prema neprijateljima, određuje šta je socijalizam, a šta nije, šta je marksizam, a šta nije, šta je progresivno, a šta nije. U današnjem ipluralističkom svetu težnja za apsolutnom monolitnošću nailazi na velike teškoće, jer se u obaveznd kanon (teško mogu luklopiti mnogi progresivni pokreti i mnoga nastojanja i akcije naprednih intelektualaca u svetu. Ona, s druge strane, dovodi do začaurivanja, izolacije, pošto ne pristaje da vodi dijalog, stavljajući se u položaj nepogrešivog arbitra. Za razliku od tridesetih i četrdesetih godina u kojima su se postavljali drugi zadaci, u prvom redu borba protiv fašizma i kolonijalizma, današnja situacija je umnogome drugačija i komplikovanija. Socijalizam je stekao mnoge pristalice u oitavom svetu, koji se ne mogu više pomiriti sa slepim prihvatanjem recepata iz jednog obaveznog centra i Sovjetski Savez nije više izolovan i ugrožen imperijalističkim okruženjem kao što je to bio dvadesetih ili još početkom tridesetih godina. U mnogim zemljama socijalizam je postao društveno uređenje a mnoge su na putu da ga ostvare. Više ne postoji apsolutni autoritet vođe kakav je bio Staljin, a i apsolutni autcritet jedne partije ne može se više održavati pukim pozivanjem na Lenjina. Kriza u kojoj se danas nalazi ideološka koncepcija sovjetskog partijskog rukovodstva proizvod je nesposobnosti da se ove promene shvate i da se izađe iz okvira koji su u Sovjetskom Savezu odoanaćeni još od tridesetih godina. To je ujedno kriza nemoći ili nemanja volje da se dzvrši potpuna destaljinizacijaB), kriza birokratije i birokratizovanog vojnog aparata, koji strahuje od gubitaka svojih pozicija i položaja, 0 čemu najbolje svedoče poslednji događaji u Cehoslovačkoj. ,kko je kult Staljina još mogao rađati apologetska dela, pisana ponekad iz iskrenog oduševljenja i sa izvesnom mnetniokom vrednošou, ikiflacija današnje publioističke apologetike (prema Bikauu, „grobara društva”) ne može više zadovoljiti ni čitalačku publifcu u samom Sovjetskom Savezu niti doprineti povećanju ugleda i uticaja Sovjetskog Saveza u inostranstvu. Uostalom, čini se da sovjetsko rukovodstvo nije trenutno toldko ni zainteresovano za zapadne kapitalističke zemlje koliko za učvršćenje reda u svom taboru. To se lepo može videti po odnosu prema zapadnim progresivnim intelektualcima prema kojima je odnos blaži 1 tolerantniji, dok se za slične stavove intelektualci u socijalističkim zemijama okrivljuju u boljem slučaju za apstraktni humanizam, političku bezbrižnost, lakomislenost i nezrelost, a u gorem za zaraženost duhom buržoaske ideologije, ocmjivanje, ddeološku diverziju, kontrarevoluciju, antimarksizam, antisovjetizam i sliono (za ovaj stav tipičan je i odnos sovjetske štampe prema poljskim intelektualcima, filozofima i piscima, koji su došli u sukob sa kulturnom politikom u svojoj zemlji). Najgore u čitavoj

8 ) Akademik Saharov smatra destaljinizaciju primarnim zadatkom. Ona je trebalo da se nastavi i do kraja sprovede i već su u tom pogledu bile izvršene pripreme, ali se od toga odustalo posle pada Hruščova.

1760

MILAN TABAKOVIC