Godišnjica Nikole Čupića

352

патриота, који на један миг каква Тиберија или Домицијана расецају вене на рукама, и чекајући смрт певају химне слободи или дају савета фамилији да буде поштена. Епикурејска наука имала је у раскошно доба цезарства млого секташа који су на Милмијевом мосту, у Лукуловој башти и у ноћним оргијама утамањавали живце у сладостима живота. Али ни стојику, ни епикурејцу нити икаквоме другом секташу икакве друге секте даваше његова наука поуке како треба, организовати слободу и правду у друштву, како треба удесити односе измеђ људи.

Како је са Филозофијом, тако је и са историјом. И она, ако говори о рђавим владарима и добрим јунацима, тежи само да очеличи и васпита карактер у читаоца, а не да покаже људима законе човечанскога развића, које би знање користило за уређење друштва.

Кад књижевност није писана за шире друштвене потребе, и кад је имала више педагошку цељ, онда је пажња, обраћена на начин писања (стил), морала бити јача, и писци су могли на тенани годинама радити на својем делу, поправљати га и дотеривати. Тако се могло доћи до савршене лепоте писања, каквој се данашњи читалац мора дивити — и каква је до данас остала урнек вештацима. И кад читамо, да се н. пр. у једној Аристофановој комедији ' износи пред разноврсну публику атинску од неколико хиљада душа такмачење два највећа грчка трагичара и мерење појединих стихова једног и другог песника на судничком кантару 6ожанства, онда је јасно, да су Аристофанови гледаоци умели ценити и најмање разлике и црте у делима својих вештака. А јасно је и то, какву је обазривост писац и вештак класички морао имати да задовољи тако ексквизитивну публику.

Почевши од слога и речце па до целокупног састава, морао је писац као архитекта у својем послу све довести у

' Валоарог.