Godišnjica Nikole Čupića
359
прекинути непријатељства, ако би услови мира били угодни свима зараћеним странама.
Турци су, после овога, као што смо видели, били доста срећни у својим операцијама на крају 1737 год, те су одбили понуду Енглеске и Холандије да и оне раде на измирењу зараћених страна и то једно због ових својих успеха које су постигли на бојиштима, а друго и зато, што им се је чинило, а тако иму је и Виленев дошаптавао, да ће оне заступати при овоме више своје, него турске интересе.
_ Место ових понуда, Турци почну сад уговарати и са Ракоцијем, Маџарем, а немачким бегунцем и невадовољником, да и он упадне са другим још мађарским бегунцима и са Турском војском, с пролећа 1738 г. у Ердељ, па да тамо побуни народ против Немаца, а Турска ће га зато после признати за господара те провинције под њеном заштитом, не тражећи за ово никакве друге накнаде до 40000 гроша годишњег данка, и то више у знак признања него истинског каквог плаћања.
Но како је Турска била примила понуду Француске и признала маркиза Виленева за свога посредника, и како је овај мислио, да треба макар само да се покаже да хоће да ради ма шта у корист мира, он је приволео Турке, и ако је знао да од мира неће бити ништа, те су се састалиу Цариграду турски комесари, да по ново преговарају с њиме о условима мира.
Разуме се да и од ових преговарања није било ништа; а није могло ништа ни бити, кад су се они и водили само ради тога, да би се забашурило право стање
ствари а то је: да Француска подбада Турке на продужавање рата.
И Турци су сад изјавили: да Русима неће да даду ништа, а од Немаца су тражили да им поврате Србију са Београдом а тако исто део Влашке, који су до сад држали, и један део Баната са Темишваром.