Godišnjica Nikole Čupića

380

да се и не упушта с Турцима у никакву погодбу, ако не пристану Турци у напред, да се нова граница између Немачке и Турске повуче најдаље до Мораве а он цар — се нада да ће Турци пристати радо на ово јер су им Руси потукли ону њихову војску у Румунији и узели су им сву Молдавију и сад их потискају још даље, те могу лако доћи у помоћ немачкој војсци, и Турци ће вероватно пожелети и сами да се мире ма и под мање корисним условима по њих. На завршетку овога свога писма, цар је казао Најпергу, како се нада у његову ревност и мудрост и да се неће држати упута које је дао Валису, пошто су они дати на основу извешћа која су се огрешила тако јако о истину.

У другом свом писму, цар је понављао Најпергу нешто од овога што је било већ у његовом првом писму, а после му је опет препоручивао, да гледа, да исправи неправилности које су потекле из неисправног и нетачног Вазисовог обавештавања. Но у овоме је писму пребацивао цар и Најпергу што је отишао у турски логор а није тражио да велики везир пошље пре тога таоце за њега.

Сад је тек увидио Најперг нашта га је Валис навео и какве је погрешке починио и сам, те је говорио одмах да је пропао и да нема више ништа од њега. Кајао се је сад што није послушао генерала Шметауа, па да нису бар ни почињали вршити закључену погодбу о примирију док је не одобри цар, а: овако, сад, мора да продужи како је започео па закључи на истим основима, и уговор о миру.

Но доцне ово кајање није много помогло. Цар је, кад је чуо за тешке услове примирија и мира, био ван себе од гњева и љутње. Обманут, преварен и наведен на. 310, он је наредио, те су ухапшени и Маршал Валис