Godišnjica Nikole Čupića

391

Време тога тихог, личног Даничићева утицаја на књижевност српску почиње не само од његове прве књаге, него упоредо с њом још од његова друговања с Бранком Радичевићем. Оно би се могло поделити на период посреднога утицања, који траје од почетка до краја његова рада, и на период непосреднога утицања, који се може ставити нарочито у његову професорску радњу у Лицеју (потоњој Великој Школи), од постављења његова, које је било 26 Новембра 1859, па до 1865, које је године про: Фесорску катедру оставио.

Почетак овога времена, а нарочито онај део који је пробавио у Београду, 18356—1866, има своју особену карактеристику.

У књижевности је нашој сазпевао и примицао се крају један претходни период, коме је задатак био: да образује књижевни језик; да створи и утврди граматичке и правописне основе његове; да обележи главне правце стилу, прози и поезији; да упути науку, којим путем да тражи и да образује оно што њој у језику треба.

Тај период почео је управо онда кад и књижевност наша, али су питања његова, решење њихово и завршетак периода могли доћи до израза истом касније, кад су практичне прилике потребу већма истакле и решење журити почеле; кад се народном школом и већим јавним животом у народу и држави створила много шира основа за саму књижевност. Први пут су се, више можда у инстинктивној Форми, та питања заокруглила, обележила и на видик изашла у књижевној препирци Вука Ст. Караџића и Милоша Светића. Али та иста питања, положена између 1830 и 1840, имала су са свим друкчији, са свим практичнији изглед у времену око 1860 у кнежевини Србији и међу С»бима у Аустро-Угарској, којима је после1њим 1848 година у многомекао прелом послужила, много