Godišnjica Nikole Čupića

410 |

лазећи домаћих обрађивача, у преводима су истицали послове новога времена, на тај начин показујући нашој књижевности како ваља те ствари радити.

И усред овога кретања, које није било једнострано, истицало се једно питање, у коме се сав тај покрет огледао и као у жижи састајао, које га је, у неку руку представљало и напред потискивало — питање о јоти или јеру како се онда говорило. Ко је био за јоту, био је тим самим за све остало у духу напредном ; ко је био за јер, он и ако није био против свега апсолутно, — јер је у тој странци било мање јединства, и она се цепала по многим разликама — био је у многоме којечему противан напреднијем правцу, или је налазио, да му не може, без ограничења, следовати. |

Посве је природно, да је на то питање навалила ондашња омладина, и да је оно њен највећи интерес привукло. И уфилологија“ се претресала на сваком састанку, у шетњи, у школи, где би се год реч повела. Разуме се, да је стари правац, по своме жилавом животу, и међу омладином налазио пристадица. А уз омладину су и од старије генерације, по друштвености нашега народа, пристајали многи, вољни да се поуче, и да унесу у покрет свој део суђења и мишљења. Много пута су те препирке вођене и из шале и несташлука; много пута су оне, забаве ради, на шалу окретане ; али се, тим чешће, пружала прилика да се чују они који су познати били као речитије присталице једнога или другог мишљења. |

Све ово добило је праву храну и моћан импулс постављењем Ђ. Даничића на катедру професора Лицеја (26 Новембра 1859). Жива реч и жив представник раде и буде много већма него мртва хартија. Ако се ова истина и на коме могла показати, она се тада, првих година професоровања, и у првој ватри, показала на Ђ. Даничићу. |