Godišnjica Nikole Čupića

412

вице, округа чачанског), мој најбољи школски други пријатељ. Не могу се сад опоменути, је ли задаћу још који од другова радио, али ми се чини да више није нико. Ја сам пређе тога већ био читао многе Вукове књиге, Даничићев „Рат за српски језик и правопис«“, ШафФарикове Зегђјвеће Безековгпег, и по нешто од старина, а бележио сам предавања Даничићева с највећом пажњом. И ја напишем задаћу, употребивши све оно што сам из лекција побележио и упамтио. И мој покојни друг и пријатељ учинио је што је могао.. Ми предамо свој посао Ђ. Даничићу, и одмах за тим он донесе на свој час оба наша посла, и пред целим нашим друштвом прикаже их, саопштивши шта има у њима. За моју расправу казао је, да је осим разлога из његових лекција који су само употребљени, изнела и неке нове разлоге, које је он поименце казао, и да је израђена тако. да се може штампати. Косте Поповића расправа била је и у томе иу изради слабија од моје. После тога дао је, пред свим друштвом, и мени и Кости од себе дар, и то: мени своју Синтаксу и Доментијанов живот светога Саве, који је онда био изашао, а Кости Поповићу ово последње. Одмах за тим Ђ. Даничић је сам послао моју расправу уреднику уДанице« г. Ђ. Поповићу, те је у „Даници“ 1861 на свет изашла.

И осим ове врсте посла многи су ученици показивали њему своје остале књижевне послове, и он је увек имао и времена и воље да их чита и да на њих своје примедбе казује. У подлиску „Видова дана« за 1862 годину излазио је мој превод „Крџалије«“ од М. Чајковскога. Тај превод је ишао прво к њему на преглед, те је он читао, по нешто и поправљао, и по том св носило у штампарију. Кад је др. Владан Ђорђевић написао свој историјски роман „Кочину Крајину“, Ђ. Даничић је нашао