Godišnjica Nikole Čupića

435

писму од 10 Јануара од 1873 имам ове врсте: »Није лијепо да ја говорим, али мислим да ми ви нећете забавити ако речем да осјећам у себи да ми је народно добро милије него моје и да без тога осјећања не бих марио ни живјети. Како рекох, о том се не пристоји мени говорити; моје је само према томе осјећању радити«. Мислим да се тв врсте тичу повратка Дапичићева у Београд.

Борављење Даничићево у Београду, које се поче у Априлу 1873, а сврши негде у пролеће 1877, има са свим другачији карактер него прво његово борављење. Некадашње десетогодишње Даничићево борављење у Београду било је време борбе и трења, које без горчине није могло бити; ово друго његово борављење било је периода мирнога научног рада и уживања у слави и научној тековини. Сва начела, за која се Ђ. Даничић пређе борио, била су призната и у многоме у живот уведена. Рад у школи мање му је бриге давао, јер је сад предавао само свој предмет; није му задавала бриге ни историја књижевности опште и српске — као што бејаше у пређашње време — а камо ли естетика. Време изван школе провођаше радећи Историју облика и Основе, и водећи даље приправне послове за Рјечник академијски. Спрам јавних послова показивао је онај и онакав интерес, какав и на другим местима показују научни људи његова, положаја. Одлука скупштине од 1876, да се за време рата плата сведе на триста талира, и друге Фамилијарне неприлике бациле су га, истина, у материјалну '· незгоду да је морао своју библиотеку продати, али се, по нарави својој, на то није никоме ни речју пожалио, сматрајући да тако мора бити. А у Загреб је отишао пун воље да предузме израду великога дела свога, у којем га је и смрт затекла. Шегов долазак у Београд 1880, његово

28