Godišnjica Nikole Čupića

460

јесте доиста „Рјечник из књижевних старипа српских), који је чисто као мађионичким кључем отворио тајанственост, којом дотле беху застрвене старине српске. И како почиње Даничић то дело, како га представља читалачкој публициг Иза посвете долазе као предговор у почетку ове лаконичне врсте: , У овај сам рјечник узимао ријечи из овијех књига, које овдје стављам по словима, којима се у рјечнику распознају.“ Место предговора, дакле, у најзнатније његово дело долази управо списак извора и тумачење скраћеница. Али на крају тога списка долазе ове карактеристичне врсте. „Читаоца молим, нека не тражи да му казујем правила којих сам се држао пишући ово: наћи ће их најпоузданије у дјелу самом, гдје треба сам да види и како сам их се држао.“ Још се лаконичније почиње „Српска синтакса“. На месту предговора стоји опет списак извора са једном врстом приступа: „Ево из којих су књига овде џримери.“

Ваља знати да то нису никакве случајности, него да је у њима опет једно начело. Ђ. Даничић је мислио, да онај који нешто радл нема места да говори о свом послу, нити да га, правда, нити да га хвали, нити у опште да умствује о начинима којима мисли да га је требало израдити. Све то треба да покаже дело само — мислио је Ђ. Даничић.

Кад је 1865 под мојим уређивањем почела излазити „Вила“, почеле су у њој од ондашњих медицинара и

докторанада Срба у Бечу излазити неке критике, које су

се почињале говором каква треба да је критика. »за што пишу о томе говораше ми ЋЂ. Даничић — каква, треба да је критикаг Они већ пишу критику, па неку тој што је пишу делом покажу оно о чему у приступу говоре.“ И заиста, логичнија се напомена не може начинити, премда ја, при свем том, не мислим да је погрешка, ако писац већега дела проговори у предговору коју реч