Godišnjica Nikole Čupića

461

о своме раду. Има прилика кад то треба знати, или кад се нема кад тражити. Али из овога збијеног и оштрог начина мишљења у суђењу излазио је збијени оштар стил Даничићев, у коме је јасно и за сва времена нацртан интелектуални темпераменат његов.

Има још један обичај у књижевности, за који није марио и којим се никада није служио. Од како се наука обрађује све више у монографијама, уобичајено је, да се те монографије, које писци штампају у разним часописима, штампају и засебно и понајвише шаљу књижевним и стручним пријатељима, каткад и у књижевну трговину пуштају. Ђ. Даничић је каткад на по се штампао само оно што би ради сувременог интереса штампао у каквом политичком листу; никад пак није на по се штампао какав свој спис из научних часописа. У писму од 21 Марта 1869 из Загреба писа ми о Вади У] ово: „Прекјуче вам посласмо Кад У]. Има у њему ствари, које ће вас јамачно врло занимати. Ако наиђете на што год о чему бисте друкчије мислили, молим вас јавите ми. Врло би ми драго било, да сам вам могао послати барем од свога чланка на по се штампан ексемалар; али сам ја велики непријатељ сепаратним ексемпларима, те нисам хтео ниједногта, имати. Немојте ми, дакле, ни то за зло примати.“

»

У својим разговорима Ђ. Даничић је знање језика којим пише писац, износио као први доказ да писац озбиљно разуме посао о коме хоће да пише. Језик је оруђе којим се мисли исказују и којим се пише. Кад је писац о томе озбиљно мислио, кад је показивао да зна језик којим пише и да верује да је то знање неопходно; кад се старао да су му правилни облици и удесан стих, да више хоће да зна шта о томе мисле знаоци те струке