Godišnjica Nikole Čupića

410

За тим још додирује питање о православљу и словенском братству: »Али је то о матрозима — вели се ту — беспослица. Него — између свега је најзнатније, што московски апостоли проповедају, да ни један народ не може ни у глави, ни у срцу имати — ни знати, ни осећати — шта је братство, осим народа славенскога, и то само онога који је православне вере. Дакле само православна вера има у себи силу, да може у народу учинити братство.« Обичном својом јаком дијалектиком побија то Даничић наводећи Грке и Румуне, православне народе осим Словена, и то што је, осим незнатних Формалних разлика, наука хришћанска у свему хришћанству по главним својим изворима једна. Нема, дакле, разлога, да се на том основу једнима нешто приписује, а другима одриче.

У овим мислимф Ђ. Даничић није ништа мењао све до смрти, нити су га у томе много ублажавале почасти и многи ласкави одзиви које је од стране руских књижевника имао. Али ценио је много кад је имао прилике сазнати и чути, да су оваке мисли и у самој руској књижевности по заслузи оцењене и усамљене. Свагда му је пак неправо било што се Руси баве о .нашим научним стварима, и кад је то био случај у најчистијој намери и из правог научног интереса, који је често и он сам ценио. „Што они не гледају своје ствари и што се не брину о својим пословима и о замршеним научним питањима, својега народа; шта траже код нас 2“ говорио би кад би се у нас чуло да је изашла каква руска расправа, о коме нашем научном питању.“ Ми ако не можемо сад, настављао би у том правцу, и ако нам нема ко сад радити те послове — нека стоје; доћи ће време, наћи ће св у. нашем народу људи који ће расправити п израдити замршене наше ствари.“