Godišnjica Nikole Čupića

471

Види се, да је поноситост о самосталности народној терао дотле, да му се чинило стид, да посао наше куће и нашега народа когод други ради. Проникнут овим погледом, он је с нарочитом љубављу и пажњом мотрио на све што се пише и ради о нашем народу од наших људи, и по обичају словенских Филолога, и он се у интересовању своме никад није ограничавао на сам језик, него сматрајући народни живот као целину, а језик само као једну страну те целине, он је радосно поздрављао све што би св ново урадило у прилог познавања ма које стране живота народнога и ма којега питања из њега.

За осветљење свега што је до сад наведено може се још ово навести. Године 1865 Ђ. Даничић је, услед случаја у В. Школи. оставио службу државну. Као славан Филолог и чувен професор могао је тражити место у Русији, и сумње нема да би га с места добио. С друге стране понуђено му је место у Загребу при Академији, која се имала скоро отворити. Са својим избором Ђ. Даничић је брзо био готов. Он је мислио, да пре Русије стоје сва могућна места рада у средини нашега народа и да би се тамо могло ићи тек пошто се у нашем народу већ нигде не би могло наћи место за рад. Загреб и Хрвате сматрао је као другу половину нашега народа. По томе је И поступао.

УП.

У овај одељак којим се завршују белешке стављам неколико извадака из писама о великом Речнику и о разним другим књижевним делима.

Кад је у Београд дошла прва књига Када јисоз!луепзке акадепије 2папови : џтјепози, ја сам је пропра · тио рефератом, који је изашао у „Вили“ 1869 стр. 769