Godišnjica Nikole Čupića, 01. 01. 1888., S. 375

ВУК БРАНКОВИЋ 975

али он то не хте веровати. Отишавши, после, на Косово, пошље Милана Топличанина да уходи турску војску. Знајући Вук, да ће Милош пресрести Милана и световати, да охрабри српску војску, почне опет тасту говорити, да ће га Милош с Миланом и Иваном (Ивцем по једном рукопису) Косанчићем (Косанић по једном рукописуј издати, а да они шурују с Турцима, увериће се, кад се Милан врати из турске војске и сретне с Милошем ради договарања. Видевши то, Лазар поверује Вуку. У очи боја, у суботу, позове на вечеру сву „српску господу“, метне с десно стране до себе таста Југа Богдановића, с леве Вука Бранковића, у дно софре Милоша, Милана и Ивана. За вечером Вук шапне Лазару о неверству ове тројице, а Лазар узме пехар вина, поћути неколико тренутака, савладан тугом, за тим прекори сву тројицу војвода, па онда напије Милошу: »Здрав си ми, слуго моја, Милошу, попиј вино а на дар ти златан пехар, и не буди неверан“. Милош му одговори: „Хвала ти, господине кнеже, на

здравици, али не хвала на беседи такој.... Невера ти уз колено седи, на ухо ти беседи и лаж износи, да ти сву војску смути..... Ја сам ти у свему веран, тако ме

вера не убила, а то ће сва војска очима видети, и твоја и турска, и ти пре но што умреш. Сутра је недеља, Видов дан, крсно име, видећемо ко је вера, ко ли је невера. Ја сутра идем у табор турски, и убићу цара Мурата и стаћу му ногом на грло под чадором његовим за истину моју“. После тога устану сва тројица од вечере, и сутра зором оду у турски логор. Милош прободе Мурата у прси, истрчи из шатора, заборавив стати му ногом на грло врати се у шатор те и то изврши, па онда сва тројица нагну кроз Турке убијајући. Најпре погибе Иван, па Милан, изгубив најпре деспу руку, а остаде сам Милош, коме крв на нос удари од увелика јада“. Оп је могао измаћи, али укличе лас како женски: О ви Турци, тужни и махнити, ни-