Godišnjica Nikole Čupića

ЗА КЊАЖЕВИНУ ЦРНУ ГОРУ иди

са своје стране треба да измишља начине и средства, да избјегне последице закона , противнога својијем појмовима о правди и правици. Није трудно представити себи у таквом случају: несносни положај судаца, штету људи , који се суде, деморализацију народа и неповјерење његово према влади или другој власти, која издаје такав закон. То неповјерење долази често до тога да, када власт и што год очевидно користна заповиди или посвјетује, ради већ уобичајеног неповјерја према њој, послушати је без насиља неће. Али пошто насиљс више раздражује него ли убјеђује, а у опће не достиже цијели, то кроз не дуго вријеме, а послије не мање штете и квара њим нанешена у сваком обзиру, јавља се пријека потреба, таки закон или уништити или измијенити. А да често измијењивање закона ни мало није у корист њихове ауторитати или достојанства, то се разумије само собом. Осим тога токим се законима изврће управ на главу цијели институт законодавства, јер дочим се закон има сматрати као ошшти бранилац од свакога насиља и вексације (ради кога добровољно ограничује народ своју слободу и носи државне терете) сам се закон, у такому облику показује највећим народним вексатором и мучитељем“. За све ово би се нашло доста примера на нгшем словенском југу. Али нам сам писац даје у даљем развијању својих мисли тско рећи несвесно, најбољи доказ за ово. У Далмацији „би, вели он (стр. ХХХУП—УШ) 1816. год. уведен општи аустриски грађански законик, саставиоци кога, разумије се (по тада постојећим тео-

' Види Утјешеновића: Гле зпавдаулзесће Нацизсотти-

топ, У“леп 1859. стр 32—33, Крстића Н. Протокол шабачкога магистрата. Београд 1868. (у предговору) и Јовановића А. С. Правда и управа у врањској покрајини за владе Турака (у «Браничу» год. Ш. 1889.) и Гласник српског уче“ ног друштва књ. ХХП стр. 68.