Godišnjica Nikole Čupića

ЗА КЊАЖЕВИНУ ЦРНУ ГОРУ 129

љен је у три маха у годинама 1790., 1798. и 1803. Он се састоји из свега 33 чланка најразноврсније природе. Увод у законик гласи: «Во имја господа спаса нашего Исуса Христа, амин. — Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црне Горе и Брдах на јединокупни сабор у вијеђу у манастир Цетиње... сви једногласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати («на изглед прочијех народа од свијета«), Богишићу изгледа израз «по којему се можемо владати“ свакако чудан, јер би по њему «човјек могао лако помислити, да је то био као какав — што бисмо ми данас казали — предлог закона“. Па ипак то ни мало није чудно, кад се узму у обзир време и прилике у којима је закон издат. На патријархалном ступњу развића, сваки је представник или старешина племена у исто време и мали владалац тог свог племена. Како пак у то време прави владалац нема нарочите своје, односно државне, извршне власти, то су ти племенски представници у исто време и извршиоци опште воље и судијем војводе у рату. Отуда је и њихов пристанак потребан за сваки па и најмањи закон; отуда је и владика Петар 1 морао прибегавати свим могућим средствима, да само закон одржи у животу. Тиме се у исто време објашњује и завршетак законика „За сахранити и уздржати све ово више написано... учинисмо свеколици заклетву, цјељујући честни и животворјашчи крест и свјатоје евангелије при том и свјатија мошчи великомученика ЛПантелеимона“, а отуда је најпосле и мудри поступак овога владике владаоца, који је после четрдесетогодишње своје владе нашао за сходно, да на својој самртној постељи

1 Штампан као додатак поменутој Медаковџшћевој Повјесници Црне Горе и т. д.

ГОДИШЊИЦА ХП 9