Godišnjica Nikole Čupića

ЗА КЊАЖЕВИНУ ЦРНУ ГОРУ 143 6. законик ваља да је једноликошћу своје грађе, њезинијем методичнијем распоредом и јасношћу излагања приступачан свијема (4. колико се може.)

7. немогући и не требајући губити из вида спољашње одношаје, законик ваља да у исто вријеме пружи прилику Црногорцима, да стекну опћи појам о праву у иностранству, а иностранцима, да имају идеју о особинама црногорског права; и

8. у погледу даљегта правног развитка у земљи закон не треба да спречава, него да служи за наслон и полазну тачку овоме развитку, у свијем његовим гранама џи облидима“.

Прва од ових тачака била је сигурно узроком, те су неки од досадашњих критичара законика (н. пр. проф, Спасовић) тврдили, да црногорски законик и није ништа друго до кодификација обичаја. Ми држимо, да ово мишљење није потпуно основано, јер за просту кодиФикацију обичајног права, није било потребно ни оволико труда ни времена, колико је кодиФикатор фактички употребио, особито кад се узме на ум, да је већ често помињата збирка изишла још године 1874. Ми мислимо да је већ из нашег увода јасно, да законодавцу није никад једини задатак, да само кодифише обичај. Отворите већ у другом делу подраздео о власничком преузму (чл. 97 до 102 у вези с 833) и ви ћете видети, да је цео тај подраздео — римска геј у пфшсаџо — противан правном обичају, који је до законика у Црној Гори постојао, и од кога је остао траг још само у чл. 101. законика."

' Овај члан, у коме је умесно и срећно очуван

стари словенски обичај, познат у Црној Гори под именом свода гласи: («Ко незломислено и отворено купи на тргу (пазару), у дућану, на јавној продаји, какву покретну ствар, која је некоме погинула, власник је може само тако од држитеља