Godišnjica Nikole Čupića

ЗА КЊАЖЕВИПУ ЦРНУ ГОРУ 175

у продатим добрима имала, која би по закопу наследила, и суседи први или комшије». Али већ 14. Маја 1847. године, код нас је издато решење «да се право првенства на куповину непокретних добара укине» и тако од тада по том решењу дотични параграфи имају и своју законску силу само за смеснике или заједничаре и за касателну (!) најближу роддину».

У црногорским законима налази се наређење о праву прече купње већ и раније. Ми се с њим срећемо у чл. 15. Петровог пи у чл. 45. и 46. Даниловог законика. У једној расправи, штампаној у једној од последњих Годишњица Чупићеве задужбине Новаковић је покушао да објасни како чланке нашег тако и црногорских законика утицајем римског права. Ми смо већ раније били слободни свратати пажњу на погрешност овог мишљења,“ држећи да је право прече купње како у Црној Гори тако и у Србији средњега века проста последица племенског живота нашег народа, и да је према томе ова установа, израсла на нашем друштвеном организму са свим независно од римског права. За потврду овом нашем мишљењу је сигурно један од врло јаких доказа то, што се ми с овом установом срећемо као с једним од битних обележја, свих Словена и то пре, чо што је утицај римског права код њих могао превладати.. Али још већи доказ тој

' Нама је вдло жао, што за сад немамо при руци ни Новаковићевог чланка, нити нашег реферата на дотичну књигу Годишњице , штампаног у јулској свесци „Отаџбине» од године 1888.

а Чешкој је при продаји непокретности био неопходан услов пристанак сродника. Продаја без овог пристанка сматрала се за неважећу. Већ у ХГУ. веку је сопственик могао слободно продати своје добро, но у том случају саплемевици су имали право прече купње. У раззитку чешког права, у ХГУ. и ХУ. веку ми видимо, како с опадањем племенског