Godišnjica Nikole Čupića

ЗА КЊАЖЕВИНУ ЦРНУ ГОРУ 191

паници == пили

Овом објашњењу је наш кодификатор посветио цео један део (УП, највећи део у законику, који износи пуне |. овога (28 767—1031), и који је важан нарочито за правнике (а и Филологе) словенскога југа. Али се посвећење особите пажње баш овоме делу законика објашњује нарочито особитим стањем ствари у самој Црној Гори, где, као што се зна, нема стручних правника, већ закон треба да читају, примењују и објашњују лајици у најстрожијем смислу те речи. Отуд се објашњава и понављање, где је опо изгледало кодификатору неизбежним као и опширност, која стручњаку може на први поглед изгледати са свим излишном, каквом се поред осталих одликује н. пр, чл. 871. Но при суђењу о овом питању не треба изгубити из вида, да према особитим приликама Црне Горе законик не треба да буде само законик, већ у исто време и уџбеник. Г. Ђорђевић је већ у помињатом чланку посветио нарочиту пажњу језаку у општем имовинском законику. Његово се мишљење сигурно може узети за најмеродавније од до сад изражених, с тога га ми овде и наводимо.

„Простота и ванредна јасноћа стила г. Богишићевог, вели он, то је што вас плени, кад читате овај законик. Вук и Даничић доказали су нам сву лепоту и гипкост српског језика, чим се Србин доиста може поносити. Али исто тако национални српски понос распламтиће вам се, и кад ушчитате овај законик. И тако овај радг. Богишићев је, према радовима Вуковим и Даничићевим, вужна допуна целине... У погледу на језик можемо с

сваког броја «Рагјатеп(агу рарег5», а према овом угледу и у Сједињеним Северо-американским Државама, где о томе постоји нарочити закон. Но то је већ са свим стара пракса. У Јустинијановим Пандектама ми налазимо нарочиту главу, посвећену овом питању под насловом: де тегђогит зујтаћсаоте .