Godišnjica Nikole Čupića

ВЕЛИКА ШКОЛА ЗА ПЕЛЕСЕТ ЊЕНИХ ГОДИНА

а ИВЕ

Стојановић (од 1838), Коста Бранковић (од 1838), Алексије Околски (од 1839.), Јован Ст. Поповић (од 1840), Игњат Станимировић (од 1840), Јован Рајић (од 1840), Сава Јовановић (од 1840), Ђорђе Мушицки (од 1840, на место Арнота који је умр'о), Сергије Николић (од 1842), Ђорђе Петровић (од 1842), Сима Прица (од 1842), Др. Јанко Шафарик (од 1843.), Максим Симоновић (од 1843) Арх. Сава (од 1844.).

За све ове прве наставнике Лицеја може се рећи,

да су били људи лепог образовања. Већина од њих били су доктори Философије и права с пештанског университета. Неки су између њих песничким радовима већ пре доласка у Србију стекли нешто гласа као н. пр. Ат. Николић , Јован С. Поповић, Јован Рајић; а неки ће доцније по нешто урадити на пољу школске књижевности; али ни за једног се не може рећи, осем можда за Макс. Симоновића, да је био човек стручног образовања. Сви су они били доста познати с писцима и песницима класичких народа; сматрали су да се образованост састоји у знању правила реторике, појетике и дефиниција из наука Философских ; да је важнија задаћа школе да васпита него да образује. У својим предавањима држали су се немачких школских књига, из којих су скомрачне изводе диктовали својим слушаоцима на језику још пуном славено-српских речи, а у стилу за какав је требало специјална објашњења, тако да је 1844. год. министарство просвете нашло за потребно препоручити професорима Лицеја да сами уче језик српски и на чистијим језику предају. Један професор је предавао више предмгта. Један Атан. Николић имао је да спрема сам самцит инжињере Држави. У рукама једног "или двојице професора било је образовање будућих судија и државника. У називима предмета који су прописани решењем министарским од 26. Септембра 1838. да. се предају, и који су доцније указима додавани, једва су се могле познати оне науке које су под тим именима а-